Текст:Кава и њезино црнило
Кад пође једном кум кнез у кума попа у варош на крсно име, најприје изнесу му каву. Кнез помисли да је кава највиша част, и науми кад се крсно име служи, те кули мало каве. Кад дође кући, рече кнегињи:
— Спреми ово каве, тамо кад дође кум поп да му свариш.
Кнегиња није никада каву ни виђела а камоли пила или варила, и након неколико доба прође лоп покрај њихове куће, а киез га сврати у кућу молећи га да причека док му каву учине. Почне се поп изговарати да нема времена а да се ноћ примиче, али узалуд. Уљезе поп, а кнез жени.
— Одмах каву пристави да се вари, Кнегиња настави по пињате воде и сву каву
у воду, онако непопржену.
Чека поп када ће та кава доћи, а кад кава — никад варена, те поп запраши молећи да га без каве пуште. Потрчи кнез до огња и запита кнегињу:
— Је ли већ варена? Је ли пуштила црнило? — па кад види да није, врати се стидан говорећи:
— Опрости, куме попе! Преварио ме у вашу варошу један Лацман и лацмански син, те ми про-дао некакве каве која не пушта црнило. Поп се насмеја, те лође дома без каве.