Текст:Медвед као пудар
Један човек погодио медведа да му чува виноград. Кад је дошло време да се виногради беру, види човек где сви људи одоше у бербу, те и он натовари кацу на кола, па оде у виноград да бере. Кад тамо, а у његову винограду нема ни једног гроздића, ни једне бобице, јер је медвед, док је чувао, помало јео док није cве грожђе појео. Кад то човек види, а он се ожалости, па седне украј винограда и стане плакати. А медвед, кад опази човека да плаче, и сам се ражали, па отиде на други крај винограда те и он удари у плакање.
Кад се тако после неког времена сити исплакаше, утре човек сузе, па оде к медведу и овако му рекне:
— Ето, у сваког човека има понешто грожђа, а у мене ниједне бобице; ако ја плачем, није чудо, бар ми је за невољу, али кажи ми што ти плачеш, несретниче?
А медвед га стане тешити, каже:
— Ћути, море не плачи! Ако немаш грожђа ове године, а ти ћеш имати догодине; али за мене, док се прочује какав сам пудар, неће ме хтети нико више у службу узети. Ето зашто ја плачем!