Текст:Подушје
Стајаше крчмар гологлав пред својом крчмом, а пролазио неки сељак.
— Хеј, пријане! — рече крчмар — ходи, имам лијепе кухане рибе, папрене, и добра вина!
Сељак се не да нуткати дуго, гладан је те уђе у крчму. И зачас поједе оброк рибе и попије пола боце вина. Крчмар вели:
— Би ли још?
Сељак гладећи бркове одговара:
— Па донеси! Тако поједе гладан сељак пун тигањ кухане, добро опапрене рибе и пола бијела хљеба, а попије двије боце вина.
Крчмар опет пита:
— Можеш ли још? Сељак вели:
— Хвала, бог нека му прости душу! Крчмар гладећи бркове вели;
— Нема ту — прости душу, него ти сад плати што си појео и попио!
— Господару! — вели сељак — ја мислим, ти дајеш подушје, пак сам јео и пио, а платити немам откуд.
Дође до тужбе, ал' сељак оста при подушју, иако га није ни било. И крчмар се научи не наметати јело и пиће, него давати ко тражи, пуно за готово.