Текст:Праведна пресуда
У Сарајеву један Турчин изгубио зашивену кесу новаца, па пусти телала и обрече дати с благословом сто гроша ономе који је буде машао. Поштио телал вичући црође по сокацима, ето ти једног сељака где носи кесу:
— Ево, трговче, ваљда су ово твоји новци што си изгубио.
Богаташ пун радости спопадне кесу, пак је отвори и стане новце бројити; али му се одма окрене радост на жалост кад помисли да му ваља дати сто гроша ономе што је нашао; и стане мислити како би му ји не дао. Тако, пошто изброји новце, рече сељаку:
— Ти си, дакле, побратиме, извадио твоји сто гроша, јер је у кеси било осам стотина гроша, а сад нема више од седам стотина? Добро си чинио! Фала ти!
Сирома се човек упропасти кад чује то, и више му буде жао на беду него за обречени сто гроша; зато се стане клети и преклињати да се он новаца није ни дотакао, него да ји је онако донео као што ји је нашао; богаташ пак остане тврдо при своме. И тако се мало-помало сваде, и отерају се кадији на суд. Пошто се обојица закуну: богаташ да је у кеси било осам стотина гроша а сад нема до седам стотииа; сељак пак да се он новаца није ни додео, него да му ји је онако донео као што је нашао, онда им мудри кадија, познавши шта је и како је, пресуди овако:
— Ви обојица имате право: ти си, трговче, изгубио осам стотина гроша, а ти си, Еро, нашао само седам стотина; тако то нису новци тога трговца, него некаквога другога човека. Ти, дакле, Еро, носи те новце кући, да ји остави док не дође онај који је изгубио само седам стотина гроша; а ти, трговче, чекај док ти се не јави онај који је нашао осам стотина гроша.