Текст:Јанк и Ханка
Били једном отац и мајка и становали у убогој кућици, близу велике шуме. Имали су много деце. Отац је био сиромашни горосеча, који је сасвим мало зарађивао. Због тога у њиховом дому зацари невоља и деца су ретко кад могла да се истински наједу. Новци би се брзо потрошили, а породица је остајала и без кришчице хлеба у кући.
Једном отац донесе из града мало грашка и сваком детету даде по прегршт. Али на Јанка и Ханку заборави. Они су због тога горко плакали.
Отац им рече:
— Ћутите и не плачите више! Сутра ћу поћи у шуму да дрва сечем, а вас ћу повести у јагоде.
Мајка им даде дрвењаке. У шуми отац окачи дрвењаке о дрво и рече:
— Сад можете ићи да тражите јагоде! Док ја овде дрво сечем, чупкајте и сладите се!
Јанк и Ханка весело одоше дубље у шуму. А ветар је клатио дрвењаке, они су лупали, и то се деци чинило као да отац сече дрво. У шуми нађоше веома лепе и укусне јагоде и наједоше се досита. Још су и пуну котарицу набрали. Потом легоше испод једног дрвета, у хладовину, да се мало одморе. После извесног времена пођоше да потраже оца. Убрзо дођоше на место где су на дрвету висили њихови дрвењаци, али оца није било тамо. Деца се тада расплакаше. Јецала су, трчала, дозивала и тражила унаоколо по шуми, али оца не нађоше. А већ се смркавало.
Најзад се деца реше да сами потраже пут до куће. Али при том уђоше дубље у шуму и сасвим се изгубише.
Када се већ спустила густа помрчина, угледаше у даљини светлост према којој се одмах упутише. Најзад набасаше на малу кућу, која је била од правог хлеба грађена, а од горе до доле колачима обложена. У тој кући боравила је стара вештица Вјера. Како су деца већ била огладнела, одломише парче колача са куће и окусише.
— Кљуц, кљуц, кљуц у Вјерину кућу! — зачу се глас.
И стара Вјера отвори прозор, провуче своју главу с дугим, шиљатим носом, отвори уста с великим зубима и викну:
— Ко је то ту?
А деца заплашено одговорише:
— Само ветар, само ветар!
Грдећи, вештица затвори прозор. А деца поново одломише парче колача и мало се заложише.
— Кљуц, кљуц, кљуц у Вјерину кућу! — зачу се опет вештичин глас.
И стара Вјера изађе на врата вичући:
— Ко је то?
А деца се брзо сакрише. Пошто је вештица била слепа, није их могла приметити. Деца одломише нови комад колача и заложише се.
— Кљуц, кљуц, кљуц у Вјерину кућу! — допре поново вештичин глас.
Тада се врата поново отворише и Вјера изађе са својом сестром. Обе су трагале около куће све док нису пронашле децу. Одмах их дограбише и одвукоше у кућу. Сад се Вјера задовољно насмеја и рече:
— Добро ћу вас хранити. Имаћу финог печења од вас.
И она затвори Јанка и Ханку у кавез и донесе им одмах велику гомилу земичака и зделу млека. А деца навалише да једу. Аи већ после неколико дана дође Вјера с ножем у руци пред врата кавеза и позва:
— Јанк, провуци прст да видим јеси ли добро ухрањен!
Али Јанк провуче своју дрвену пиштаљку, коју је имао у џепу. Стара Вјера је опипа:
— Ах, слабо си ухрањен, мораћеш још да једеш! Ханка, провуци сад ти свој прст, да видим како си ти ухрањена!
Ханка провуче свој прстић с прстеном. А стара вештица, која је слабо видела, напипа прстен и рече:
— Ах, ни ти ниси добро ухрањена!
И она оде грдећи. Јанк и Ханка су се силно радовали, али у том весељу изгуби Јанк своју пиштаљку, а Ханка свој прстенчић.
После неколико дана, дође опет стара Вјера до кавеза с великим ножем у руци.
— Јанк, провуци свој прст да видим јеси ли добро ухрањен!
Јанк провуче прст, а она га рецну ножем и при том се грозно насмеја:
— Ханка, провуци и ти свој прст, да видим јеси ли добро ухрањена!
Ханка провуче прстић, а стара Вјера га рецну ножем, тако да и њој потече крв.
— Да, да! — Повика она. — Обоје сте дебели, и сад ћу вас испећи!
И она оде да боље распали пећ. Потом дође по Јанка и Ханку и одведе их пред пећ.
— Седите сад на ову лопату! — рече им.
Али деца поседаше на дршку лопате, крај самих вештичиних руку, тако да их она није могла гурнути у пећ. Стара Вјера им поче објашњавати како треба да седну, али је они нису слушали. Напослетку рече Јанк:
— Не знамо како хоћеш да седнемо. Покажи нам сама како се то чини!
А вештица седе на лопату. Сад деца зграбише лопату за дршку и, један, два, три — убацише вештицу у пеш, где изгоре.
Јанк и Ханка сада истрчаше из куће поцикујући. Пред кућом је било замрзнуто језеро и они се почеше клизати о њему. Њихову грају дочу Вјерина сестра па похита из куће. Када угледа децу на језеру, пође и сама на лед како би их ухватила. Али на глаткој површини није могла да их стигне. Најзад се оклизну, паде, а лед се под њом распрсну и вештица упаде у воду.
Сада су Јанк и Ханка били слободни, а остаде им и цела кућа. Претражише је од крова до подрума и нађоше велику оставу пуну разних јела и пића. Сада су лепо живели и од миле воље јели.
После много времена, наиђе отац, који их је дуго и дуго тражио док је по околним шумама дрвеће секао. Угледавши из даљине кућу од хлеба и колача, зачуди се и пође према њој. Али када у њу уђе, о радости — он Јанка и Ханку чиле и здраве угледа!
Деца му прво донесоше да нешто поједе и попије. Потом га послаше с великим завежљајем колача к мајци, браћи и сестрама. А било је пуно колача — цела кућа. Другог дана дођоше сви на виђење, а потом поведоше Јанка и Ханку кући. Из куће старе Вјере још су толико јестива понели да су могли много дана у сласти да уживају. Ту је био и крај њиховој невољи.