Јао, жено, изједе ме вук!

Материал из свободной русской энциклопедии «Традиция»
Перейти к: навигация, поиск

Јао, жено, изједе ме вук!


Автор:
Сербская народная








Язык оригинала:
Сербохорватский язык



Био један човјек који се од свашта бојао. Дође вријеме те се ожени. Једне вечери некако му остане прстен с руке у авлији, па не смијући изићи сам да га тражи, рече жени:

— А нудер мало изиђи.

Жена скочи одма на ноге и пође за њим. Тако идући и тражећи прстен, човјек погледа на мјесец, па рече:

— Хеј, месече, мој сапутниче, доста ти сам се испод тебе нахајдуковао!

Жена то чувши, хтједе му се наругати како није смио сам изићи да тражи прстен, па рече:

— Да чудна ми вука!

А он чувши да она спомену вука, помисли да је заиста дошао вук у авлију, па брже се окрене да бјежи у кућу. У тој хитрини стане на мотику, а мотика се усправи, и.- њега држак по глави — пуц! А 'ок се 'онда раскриви колико га грло доноск:

— Помагај, жено, изједе ме вук!