Текст:Ћуп злата
Био негда сиромашан сељак, који је са својом женом на кнежевом имању боравио. Становали су у бедној кућици, подигнутој на песковитом земљишту. Обоје су из дана у дан одлазили на кнежево имање да раде, а зарађивали су тек толико да одрже голи живот. Крај куће су имали повртњак, а мало даље и делић поља, на коме су садили кромпир.
Наиђе једном родна година и сиромашни сељак покупи са свог поља више кромпира него икад раније. Обоје су се томе радовали, иако нису знали ни где ће ни куд ће с толиким кромпиром. Сељак је размишљао, и најзад рече својој жени:
— Ископаћу рупу у песку краљ куће и у њу ставити вишак овогодишњег рода.
Жена се сложи. Што су наумили, то су и учинили: ископају трап и при том у песку нађу некакав старински ћуп. Пошто је био напрснут, из њега поцуре златници.
— Аух! — узвикне сељак. — Па то је права срећа!
— Нико нам неће веровати да имамо толико новаца — примети жена, сијајући од радости.
— Ником нећеш ни говорити о томе — опомене је муж — јер ако се будемо хвалили, доћи ће да нас покраду.
Сиромашни сељак се највише бојао кнеза. Ако он сазна да су ископали ћуп с благом, све ће им златнике отети. Зато још једном строго запрети жени да ником ништа не говори.
Сутрадан обоје оду на рад. Дан дуг, ведар... Сунце припекло, па жена гори од жеље да с неким поразговара.
— Замисли само — шапне она сусетки са стране — синоћ смо у песку крај куће ископали ћуп злата.
— Ма, ко?! — зачуди се сусетка.
— Мој муж и ја. Али, забога, не говори ником о томе!
Сусетка се није могла да уздржи, већ исприча другој жени, друга трећој, и тако редом, све док сви нису сазнали да је сиромашни сељак ископао ћуп пун злата.
Не потраје дуго, и кнез дочује за ту причу. Одмах је помислио како да се докопа нађених златника. Зато позове сељака и затражи да му преда благо које је нашао.
— Ја нисам нашао никакво благо — одговори му сиромашни сељак.
— Твоја жена прича да си га нашао.
— Она то измишља, честити кнеже. Све је то измишљотина.
Кнез рекне сељаку да ће за неки дан сам проверити ко од њих говори истину. Сељак се врати кући замишљен, а увече саопшти жени:
— Чуј, ноћас ће проћи Турци са псима кроз наше село. Ако те виде, могла би се зло провести. Нахушкаће псе на тебе, будеш ли само главу промолила. Зато се сакриј у подрум.
Жена брже-боље стрчи у подрум, а муж за њом затвори врата. Потом оде у пекару, купи пола мерице переца и разбаца их по дворишту и повртњаку. Ујутру оде у подрум, пробуди жену и рече:
— Ноћас је падала киша с перецама. Иди напоље и покупи переце, које су пале с кишом!
Жена, не верујући, изађе и збиља, нађе переце. Брзо их покупи и унесе у кућу. Види да нема више од пола мерице и почне да жали шта киша није дуже потрајала.
Увече јој муж рече:
— Опет мораш у подруму спавати. Наш честити кнез је шенуо, па ће га са псима из села протерати.
Жена опет послушно оде у подрум. А муж нахушка свог пса. Кад он поче да лаје, залајали су и пси у суседству, и на крају се село орило од псећег лавежа. Жена је слушала и мислила: «Боже мој, сада гоне честитог кнеза!»
Сутрадан позове кнез по други пут сиромашног сељака и поново га упита за златнике. Сељак се правио да о томе ништа не зна.
— Боље признај, јер ако лично проверим и утврдим истину, казна ће ти бити већа — запрети кнез.
— Ја сам рекао своје, честити кнеже. Све је то измислила моља жена.
Кнез се наљути и пошаље слуге да дозову сељакову жену. Жена стиже заплашена. Кнез јој не дозволи ни да предахне, већ је упита:
— Јеси ли ти његова жена?
— Да, чести кнеже!
— Јеси ли ти с њим заједно нашла ћуп с новцем?
— Да, честити кнеже!
Кнез се намргоди и погледа у сиромашног сељака:
— Дакле, лагао си, а?
Сељак ништа не одговори, а кнез се опет обрати жени:
— Када сте нашли онај ћуп?
Жена се замисли и рече:
— То је било на неколико дана пре него што су Турци кроз село прошли.
Кнез се на то веома зачуди, јер ни за какав пролазак Турака кроз село није знао, нити је Турке видео. Зато настави са испитивањем, не би ли се жена нечег одређенијег сетила:
— Хајде, хајде, сети се кад је то било!
Жена одговори:
— На неколико дана пре него што су переце с кишом падале.
Кнез заврте главом. Не схватајући о чему то жена говори, упита је:
— Зар се не можеш сетити кад је то било?
— Жена стаде да размишља и да се присећа. Најзад се лупи шаком по челу и узвикну:
— Сетила сам се!
— Реци! — подстакну је кнез.
— То је било тачно на неколико дана пре него што сте ви, честити кнеже, шенули, па су вас псима кроз село гонили.
— Шта?! — викну кнез и скочи бесан са столице. — Нисам ја шенуо, већ ти! По твоме — прво су Турци прошли кроз село, онда су переце падале с неба, а сад... Губи ми се с очију, заједно с твојим мужем!
Жена изађе збуњена и преплашена, а муж је потапша по рамену и умири:
— Не брини ништа. Ниси ти шенула, већ смо ми кнезу подвалили. Хтео је да нам отме ћуп с благом. Сада је благо наше, можемо се веселити и певати.
Тако је лукави сељак сачувао оно што је нашао и са својом женом проживео у миру и весељу.