Водењак и медвед

Материал из свободной русской энциклопедии «Традиция»
Перейти к: навигация, поиск

Водењак и медвед


Автор:
Лужицкая народная








Язык оригинала:
Сербохорватский язык



У нидејску воденицу, свакад по вечери, уобичајио је да навраћа водени дух. Дође и развиче се:

— Добро вече, воденичару!

И сваки пут је доносио вршку с рибом, да себи у воденичаревом котлу чорбу скува. Воденичару је то већ било досадило и стално је размишљао како да му покаже врата.

Неочекивано му је у томе помогао случај.

У оно време ходали су по селима медведари с медведима. Медведи су играли на задњим шапама и свакојаке вештине изводили. Обре се тако један медведар с медведом и заноћи у воденици.

А после вечере, по обичају, дошао водењак са својом рибом, очистио је и почео себи кувати чорбу. Тек што је чорба у котлу закипела, осети је медвед. Он се подиже и пође к ватри. Гледа, види рибе у котлу. Улови он рибу из котла и хтеде да је поједе. Али водењак дохвати варјачу и запрети медведу:

— Одлази! Ја ћу те после по своме угостити.

Медвед се не уплаши и поново посегне за рибом. Разљути се водењак, и трас медведа по шапи. Медвед се разјари, зграби водењака предњим шапама и почне да га стеже и ломи. На једвите јаде се искобеља водењак и докопа свог вира.

Много времена је отад протекло док се није опет спремио у госте воденичару. Пришао, прислонио главу уз врата и виче:

— Добро вече, воденичару! Реци ми је ли твоја страшна мачка још увек ту!

— Ту је — одговори спремно воденичар — мишеве прогања!

— Онда остај здраво! — рече водењак и никад се више не појави.