Глупи Петар

Материал из свободной русской энциклопедии «Традиция»
Перейти к: навигация, поиск

Глупи Петар


Автор:
Лужицкая народная








Язык оригинала:
Сербохорватский язык



У мужаковској црногорици живео је некада богати сељак који је имао три сина: Јана, Јурија и Петра. Јан бејаше вешт, Јуриј предузимљив, а Петар помало глуп. бог тога је Јан водио бригу о домаћим пословима, Јуриј превозио угљен и жито у град, а Петар је из дана у дан палио луч. Једном се врати Јуриј из града и исприповеда браћи да се Ханка, млада господарица Стакленог града, удаје и да њен отац, ради тога, позива младе људе из целе земље на велико такмичење. Ко први дојаше у Стаклени град, добиће лепу Ханку за жену. А Стаклени град је био на високој и стрмој планини.

Јан и Јуриј одмах одлуче да учествују на такмичењу. Купе себи кићену одећу, а за коње набаве најлепшу опрему. Много бриге су потом поклањали својим риђанима: чешљали су их, тимарили и давали им најбољу зоб.

Свакога дана је Петар, док су обедовали, слушао прекомерна хвалисања оба брата. Они су се понашали тако као да су већ победили. И Петар је желео да иде на то такмичење, али своју жељу није смео ни поменути, јер се бојао да га браћа због тога не исмеју. А ни коња није имао.

На три дана пред такмичење, Петар је морао отићи на ливаду да напласти сено. Када се заморио, легао је на пласт. Изненада, нешто поче да чупа и једе његово сено. Петар се прену и угледа прекрасног ждрепца. Намах га дограби за узду. Коњ поскочи да би се отргао, али Петар га је чврсто држао и говорио:

— Не пуштам те! Моја браћа ће за три дана одјездити у Стаклени град, а ја не могу с њима јер немам коња. Сад ћу на теби јахати.

Коњ му одговори:

— Ако ли ме данас пустиш, обећавам да ћу ти се за три дана поново вратити, још боље опремљен и са кићеном одећом за тебе.

Петар је само часак размишљао, па пусти коња.

Трећега дана спремише се браћа за такмичење. Обукоше блистава одела која је и Петар много волео, а није имао. Када паде вече, одјездише према планини на којој се уздизао Стаклени град.

Петар је, сав зајапурен, трчао по повртњаку тражећи свога коња, али њега нигде није било. Гневан и очајан, леже под врбов грм. Тек што га савлада сан, кад зачу рзање и угледа оседланог кона, а на њему китњасту, сребром и златом опточену одећу. Он ухвати ждрепца и поче да навлачи одело. Али, како је оно било ново и круто, а он неспретан, десет пута га је навлачио и свлачио и у томе проведе целу ноћ.

У рану зору био је готов. Скочи на свог зеленка и потера га ка Стакленом граду. На себи је имао необично одело, а под собом коња страшно плаховитог: скакао је преко гора и долова. Напослетку је и полетео и убрзо престигао све такмичаре.

На врху планине нађе се Петар први пред градским вратима, која се уз силан тресак отворише. Тамо га је, на улазу у дворац, већ очекивала лепа и млада кћи господара Стакленог града са својим оцем и целом четом дворана. Она му се осмехну, а њен отац га позва к себи и пријатељски упита:

— Одакле си, јуначе?

— Ја сам из Лучаног града — одговори Петар смело.

Али господар за тај град није никада чуо. Зато одлучи да се најпре обавести, па онда да Петру да своју лепу кћер за жену. Млада господарица стави победнику блистав златан прстен на прст, а њен отац га богато награди и поручи му да за три недеље поново дође.

Петар пође кући. Коњ га врати у повртњак и тамо му обећа да ће за три недеље поново догалопирати.

Када су се браћа другога дана у зору вратила кући, Петар је већ стајао крај пећи и палио луч. Дарове је сакрио испод боровине, а прст на коме је био прстен завио, као да се тобоже осекао.

За време обеда Јан и Јуриј су навелико и нашироко приповедали о протеклом такмичењу.

— Ја сам на свом риђану тако силовито јурио да је камење на све стране летело — рече Јуриј.

А Јан додаде:

— И мој риђан је био међу првима, али није могао све шанчеве да прескочи. Штета, много је обећавао.

Јуриј запита:

— Петре, ниси ли, можда, посматрао такмичење?

Петар одговори:

— Нешто сам мало видео. Онај момак је имао прелепог коња и сјајну одећу.

Описао је победника, али се ниједном речју није одао, већ се само испотиха смејао браћи зато што га нису познала.

После неког времена, уђе у двориште њихове куће необична путница. Била је то дворска дама, која запита: «Драги домаћини, ја тражим Лучани град. Покажите ми, ако знате, пут до њега!»

Ни отац, ни Јуриј, ни Јан о томе граду ништа нису знали. Напослетку дозваше Петра. Иако је Петар био у своме замашћеном радном оделу, дворска дама га је одмах познала.

— Шта се догодило кад имаш завијен прст? — упита га она.

— Ох, ништа... мало сам се секиром рецнуо и прст обложио комадићем коре — промрси Петар.

Дворска дама заћута и одмах одјезди даље.

Протекоше три седмице и пред заказан дан, навече, оде Петар у повртњак, тамо леже под грм и усни. Усред ноћи се прену. Угледа мајушног човека а иза њега господску стаклену кочију са четири коња. Мали човек, који је на рукама носио злаћано одело, приђе му и рече:

— Обуци ову одећи и седни у кочију! Пођи у Стаклени град, али пре него што тамо стигнеш, покупи све просјаке које на путу сретнеш.

Убрзо наиђе Петар на некаквог гегавог пешака, који је на друму од богатијих пролазника милостињу сакупљао.

— Ко си ти? — упита га Петар.

— Ја сам велика испичутура — одговори му просјак.

— Седи у кочију, требаће ми испичутура!

Нешто касније срете човека с огромним устима и трбухом великим као буре. Петар га запита:

— Ко си ти?

— Ја сам велики ждерач, изелица.

— Седни у кочију, изелица ће ми требати.

Потом наиђе на једног громогласног викача. И све их Петар прими у кочију. Пре заласка сунца, стиже он са својим људима на врх планине. Тамо угледа дугачак ред дивних посребрених кочија које су, све до једне, према Стакленом граду јездиле. Толико је било кочија да су закрчиле пут. Пошто је Петар био на зачељу, он израчуна да се ни за цео дан неће приближити граду, па зато пређе на шумски путељак. Али и шумски путељак био је закрчен обореним деблима. Тада повика снажни тегљач:

— Хоћеш ли, господару, да пут рашчистим!

И одмах скочи са кочије и одбаци дрвље у страну. Џиновска дебла летела су увис. Захваљујући томе, стиже Петар пред вече пред врата Стакленог града, која му се одмах отворише.

Цео двор је био на ногама. Млада господарица ухвати Петра за руку. Он се осмехивао док га је она водила, али њен отац грубим гласом рече:

— Ја још не знам, у ствари, ни шта си ни ко си ти, Петре. За твој Лучани град смо се распитивали, али ништа нисмо сазнали. Зато мораш, пре него што ти ишта обећам, да извршиш три задатка. Прво, заповедио сам да ес за тебе и твоје људе напече дванаест хлебова од дванаест фунти. То морате за три дана појести.

Петар се није дуго премишљао. Једанаест хлебова је дао великом ждеравцу, а дванаести оставио за себе и остале пратиоце. Убрзо су сви хлебови били поједени, па господар Стакленог града заповеди да им принесу дванаест џиновских врчева пива. То је морао Петар са својим људима да попије за шест дана. Ни овог пута се Петар не узбуди. Једанаест врчева је дао великом пијачу, који их је испио сам.

Млада господарица, која се веома бојала да Петар неће моћи да испуни све задатке, одједном се од бриге и стрепње разболи. Лекар је тврдио да ће господарица оздравити једино од воде са здравца-студенца, који је био сто миља удаљен. Због тога постави господар Стакленог града и трећи услов Петру: за дванаест часова да довуче котао воде са здравца-студенца.

Петар испрва није знао шта да чини, а онда се себи брзог тркача. Њега посла по здраву воду. За три часа је тркач већ био код здравца-студенца. Тамо се и сам здраве воде напио, али... како је био уморан, сео је мало на обалу и ту заспао.

Петар је стајао на градским вратима и чудио се што нема тркача да се врати. Већ је и једанаести час минуо. Тада се момак сети громогласног викача и поручи му да тркача дозове. Овај поче тако ватрено ода виче да се земља тресла. И млада господарица је из постеље на земљу пала. Али тркач се пробуди, поскочи, зграби свој котао и поче тако грабити да је петама у леђа ударао, а коса му је вијорила око главе. У последњем тренутку дванаестог часа, стиже он у Стаклени град и Петар однесе котао воде господару.

Како је Петар и трећи задатак извршио, млада господарица, која је од воде оздравила, замоли оца да се венчање више не одлаже, већ да се одмах обави. Господар није имао куд, па мораде дозволити. Свадбено весеље трајало је много дана. Најбоље су прошли испичутура и изелица, али и господарица је била веома срећна.

У међувремену су се код куће отац и мајка забринули шта ли се то могло Петру догодити. Они нису знали ни кад је, ни куд је пошао, ни како се изгубио.

После три седмице, пожеле Петар да своју младу жену поведе кући Стари господар даде зету на дар десет црних, а својој кћери пет снежнобелих коња и велику невестинску спрему. Тако стигоше у мужаковску црногорицу и на Петров зелени повртњак. Али, тамо где је стајао пласт, дизао се сада прекрасан двор, а око двора врт. Пред улазом је стајао онај исти мајушни човек, који рече:

— Ја сам се о теби побринуо и саградио ти све ово. Двор припада теби, јер си ме оне ноћи пустио иако сам ти био веома потребан. А и зато јер си се држао мојих савета.

Отац, мајка, Јан и Јуриј чудили су се како је на њиховом повртњаку могао да никне такав сјајан двор. Највише су се, ипак, зачудили када је у њихово двориште ушла блистава стаклена кочија у коју су била упрегнута четири коња. Из кочије је изашао наочит витез, а за њим чудесно лепа властелинка. Мајка прва препозна свог Петра, а браћа се згрануше. Али их Петар све топло поздрави и исприповеда им шта се са њим збило и како је своју срећу нашао.

Напослетку замоли оца и мајку да код њега у двору станују. Тако и би. Браћа су становала у кући и управљала родитељским добром. Петар је са својом лепом женом имао миран и срећан живот, а ако није у међувремену умро, он и данас живи у Лучаном граду.