Глупи Ханс — мудри краљ

Материал из свободной русской энциклопедии «Традиция»
Перейти к: навигация, поиск

Глупи Ханс — мудри краљ


Автор:
Лужицкая народная








Язык оригинала:
Сербохорватский язык



У маломе месту живео је некада крчмар који је имао три сина, два мудра и једног глупог. Глупога, који је био најмлађи, звали су Ханс.

Једнога дана приступи најстарији син к оцу и рече:

— Радо бих да у свету своју срећу окушам, па ми дај нешто новца за пут!

Отац се са тим сагласи и даде му две стотине талира. Али за пола године син све потроши и врати се празна џепа.

Сада приступи други син к оцу и рече:

— Радо бих да у свету своју срећу окушам, па ми дај нешто новаца за пут!

Он доби сто талира. Али не прође ни година, па се и други син врати празне кесе. Напослетку и глупи Ханс приступи к оцу и рече:

— Радо бих да у свету своју срећу окушам, па ми дај нешто новаца за пут!

— Глупи Хансе — одврати отац — кад они мудрији нису ништа постигли, какви су твоји изгледи! Сасвим је извесно да нећеш ништа створити.

— А ти ми дај педесет талира — на то ће Ханс — и ја ћу бити задовољан.

На крају му отац даде педесет талира. Ханс брзо стрпа новац у торбу и весело се запути у главни град. Није далеко одмакао, а сети се да је свој чобански штап заборавио. Но, не хтеде да се враћа.

Убрзо сусретне овчара који је на својим гајдама лепо свирао.

— Сто му мука — помисли Ханс у себи — кад бих ја могао тако лепи да свирам на гајдама, а још кад бих имао тако леп штап!

Приђе зато овчару и рече:

— Чуј, пријатељу, дај ми своје гајде и свој штап, а узми за то моју нову торбу!

Овчар се испрва није дао намолити, али касније пристаде и уступи Хансу гајде и штап. Ханс се весело удаљи, а како се бојао д би овчар могао због ове замене да зажали, потрча што је брже могао. Исто тако и овчар, који је у међувремену у торби нашао оних педесет талира, на које је Ханс заборавио, грабио је што је брже могао да га овај не сустигне.

Сада је Ханс радосно путовао даље. Дувајући путем, научи да свира у гајде. Најзад стиже у главни град.

У граду је био краљев двор. Ханс је пред њим стајао задивљен, јер у животу тако велику и дивну грађевину није видео.

Угледа га краљев службеник, приђе му и рече:

— Пријатељу, чини ми се да немаш посла?

— У први су! — одговори Ханс.

— А нама на двору недостаје овчар. Изгледа ми, ти би се тог посла прихватио?

— Зашто да не бих! — одговори Ханс.

Одмах уговорише висину плате и Ханс постаде краљев овчар. Сада је морао из дна у дан, од зоре до вечери, да напаса краљеве овце. А град је лежао у долини, између три брда. Ханс је своје стадо оваца сваког дана изгонио на друго брдо.

Краљ је имао лепу кћер, за којом су многи племићи чезнули. Да ниједном не и кривду начинио, краљ позва све племиће на велико такмичење. А победнику намени своју кћер.

На заказан дан много лепих и угледних племића пристиже са свих страна. Сви становници били су још од ране зоре на ногама да виде стране и угледне госте.

Ханс, пак, рече својим друговима:

— Ко данас уместо мене овце најави, добиће четири сребрњака!

— Макар и осам дао — одговори му један од његових пријатеља — нико ти данас не би овце најавио.

Тако је Ханс морао сам да истера овце на пашу. Када је стадо најавио, леже гневан у траву и усни. Када се пробуди, његових оваца није било, само је горе, на врху брда, чуо њихово блејање. Ханс брзо пође у том смеру. Када доспе на сам врх, изненада се појави див. У десној руци је држао страшну батину, а у левој сребрни кључ. Он бесно рикну:

— Како си смео себи дозволити, ти, ништаријо, да на моју земљу закорачиш? Зато ћеш сада умрети!

Див са својом страшном батином пође на Ханса да га једним ударцем смлати, али Ханс се вешто измаче и замахну својим оштрим пастирским штапом. Он удари дива у колено тако да се овај одмах стровали на земљу. Пре него што је успео да се поново подигне, Ханс га потпуно савлада.

Сада узе сребрни кључ који је див имао у руци и помисли да је то, свакако, кључ од дивовог боравишта. Поче трагати и нађе у грмљу скривена врата. Он увуче кључ у браву, и гле — врата се намах отворише. Ханс уђе у прави правцати дворац који се у сребру блистао. Сви зидови и таванице и подови беху од чистог сребра.

«Сада сам ја господар овог богатства», рече у себи, а онда повика оштро: — Слуге, овамо!

Дотрчаше слуге и запиташе:

— Шта желите, господине?

Ханс је дуго размишљао, па рече:

— Дајте ми сребрно одело и догнајте ми коња у сребрној опреми!

Слуге одмах извршише што је наредио. Ханс обуче сребрно одело, скочи на коња и одјезди у град. Тамо такмичење само што није почело. Али када издалека угледаше непознатог витеза у блиставој сребрној одећи, сачекаше још тренутак. Први краљев службеник, који је одржавао поредак, приђе Хансу и, сматрајући га правим принцем, објасни му да такмичар који први стигне до принцезе може узети златни ланчић са њеног врата.

Потом затрубише трубе и трка отпоче. Коњи су летели као ветром ношени и готово се чинило да земљу не дотичу. Ханс стиже први до принцезе. Он јој одвеза златни ланчић и на тај начин постаде њен заручник. Али како се бојао да краљ своме овчару неће нипошто дати кћер за жену, одјаха даље и изгуби се. У сребрном граду на брду остави коња, одело и мач, а слугама заповеди:

— Чувајте ми мој дворац добро док се не вратим!

Па изађе из града и, весело свирајући, потера своје стадо оваца поред краљевог двора.

Принцеза је необично волела свирку и свакога дана, у свитање и сумрак, чекала је да чује овчарево свирање. И овог пута је, као обично, стајала крај прозора и говорила оцу:

— Наш овчар данас лепо свира!

— Глупа девојко — чудио се краљ — боље би било да се данас, када ти је лепи племић утекао, о томе бринеш, а не овчару!

Пошто је победник утекао, одлучи краљ да се сутрадан поново такмиче. Кад Ханс за то сазна, рече својим пријатељима:

— Ко данас уместо мене овце најави, добиће осам сребрњака!

— Макар нам шеснаест дао, нико ти данас не би овце најавио — одговорише му они.

Опет је морао Ханс своје овце сам напасати. Овога пута потерао их је на друго брдо. Тамо гневан леже у траву и усни. Када се пробуди, виде да му нема оваца. Само је горе у висинама чуо њихово блејање. Брзо се узвера за овцама на врх. Само што стиже и своје стадо угледа, а појави се изненада страшни див, који је у десници држао батину, а у левици златни кључ. Див заурла:

— Ништаријо! Синоћ си ми брата премлатио, зато ћеш сад умрети!

И див са својом огромном батином полете на Ханса, али овај се вешто измаче и удари нападача својим оштрим штапом у колено. Али пре него што је успео да се поново придигне, Хансе га потпуно савлада. Потом узе од злата кључ и пође до врата која воде у дивов дворац. Брзо их откри, отвори и нађе се у прелепој дворани која се у злату сијала. Сви зидови, таванице и подови били су од чистог злата.

«Сада сам ја господар овог богатства», рече у себи, а онда повика оштро. — Зашто нема ниједног слуге? Брзо овамо!

На то слуге дотрчаше и запиташе:

— Шта желите, господине?

— Дајте ми златно одело и догнајте ми коња у златној опреми!

Слуге одмах извршише што је заповедио. Ханс обуче златно одело, уседе коња и одјаха с брда у град.

Када га први краљев службеник издалека угледа, заповеди да се са надметањем причека. Али Ханс брзо стиже. Опет га први службеник понизно дочека и објасни му да ће данас победник од принцезе добити златан прстен. Затрубише трубе и јахање отпоче. И данас стиже он први до принцезе, којој скиде златан прстен с прста. Но он се и овог пута неопажено изгуби. У златном дивовом дворцу остави слугама коња и златну одећу, па рече:

— Чувајте ми мој дворац добро док се не вратим!

Потом изађе из града и покупи овце. Свирајући путем до краљевог дворца, размишљао је о томе како би сад, да није овчар, могао да буде принцезин заручник. Због тога се веома растужи. Зато је свирао само тужне песмице. Принцеза, која је и данас на овчарево свирање чекала, рече свом оцу:

— Наш овчар вечерас тако тужно свира!

— Глупа девојко — одговори јој краљ — боље се брини о томе шта је са тим племићем у златној одећи! Да знаш, сутра ће бити последње такмичење, и ако ти заручник поново утекне, даћу те у манастир.

Сутрадан, уставши из постеље, Ханс замоли своје пријатеље:

— Ко данас уместо мене овце најави, добиће пола талира!

— Макар нам цео талир дао, нико ти данас не би овце најавио — одговори један од њих.

Так је Ханс опет морао овце сам напасати, али овога пута потера их на треће брдо. Тамо гневан леже у траву и усни. Када се пробуди, виде да му се приближава страшан див са огромном батином у десници. Он још издалека громким гласом повика:

— Гаде, ти си ми браћу премлатио, сад мораш умрети!

И замахну да га удари тешком батином, али Ханс му скочи међу ноге и погоди га својим оштрим штапом по колену тако да див поклецну и паде. Пре него што је успео да се поново подигне, Ханс га потпуно савлада. Потом нађе дијамантски кључ, који је див испустио. Обазре се и угледа врата дивовог дворца. Кључем из отвори и уђе у дијамантску дворану. У њој је све треперило од сјаја драгог камења. Ханс рече:

— Слуге, овамо!

А већ су пристизале слуге са свих страна, питајући:

— Шта жели господин?

— Догнајте ми најбржег коња са дијамантском опремом, а мени донесите одећу прошивену драгим камењем!

Одмах му догнаше риђег кона, брзог као птица. Друге слуге донесоше дијамантску одећу. Ханс се хитро обуче, скочи на коња и одјезди са брда доле у град.

У граду је такмичење управо почињало, али први краљев службеник, који је и данас одржавао поредак, још издалека угледа непознатог витеза и заповеди да се још тренутак причека. Он Ханса понизно поздрави и објасни му да ће данашњи победник смети да пољуби принцезу пошто половину њеног сребрног рупчића одсече. Потом затрубише трубе и јахање отпоче. Ханс је летео као ветром ношен и опет први стиже до принцезе. Он одсече половину њеног сребрног рупчића и пољуби је, па се окрене да побегне. Али краљ је пре тога заповедио да његове чете опколе град. Ханс мамузама ободе свога коња, залете се и прескочи војнике. Ипак, један од војника замахну сабљом и забоде му је у ногу. Сабља се сломи, али њен врх остаде у нози.

Хансу пође за руком да побегне. У дијамантском дворцу остави коња и одећу и заповеди слугама:

— Чувајте ми мој дворац добро док се не вратим!

Потом окупи своје стадо и потера га према граду. Али врх сабље му је све више продирао у месо, и то га је јако болело. Храмао је и на свирање није ни мислио.

Принцеза је на прозору стајала и чекала да последњи пут овчарево свирање чује и да га још једном види пре него што оде у манастир. Узалуд је на свирку чекала, па тужна рече оцу:

— Наш овчар данас не свира, а, како ми изгледа, он помало храмље.

— Глупа девојко — одговори краљ — не причај стално о том овчару. Боље потражи оног лепог племића коме си данас награду дала!

Сутрадан у зору принцеза је опет узалудно чекала на овчара и његово свирање. Пошто се начекала, а овчар се није ни појавио, оде међу пастире да га потражи. Ханс је лежао на постељи.

Принцеза га упита:

— Шта ти је?

А Ханс одговори:

— Сигурно сам желудац покварио.

На то принцеза рече:

— Послаћу ти лекара.

— Ја нећу никаквог лекара! — одговори јој Ханс.

Принцеза је још мало с Хансом разговарала, па оде. Но како се прибојавала да би Ханс без помоћи могао да умре, посла му свога лекара. Он Ханса прегледа и извести принцезу да је са Хансовим желуцем све у реду, али да се момку врх сабље у ногу зарио. Каза јој и то да је испитао војника који је оног племића у ногу ранио и да врх сабље из Хансове ноге одговара сабљи војниковој. Принцеза одмах помисли да је Ханс некакав прави принц, па оде к њему и замоли га да јој цео свој живот исприча, а нарочито шта му се догодило последњих дана. После дугог размишљања, Ханс пристаде да исприча. А као доказ да је и први и други пут обедио у такмичењу, показа јој ланчић и прстен.

Принцеза радосно отрча к своме оцу и све му исприповеда. Али отац испрва не хтеде ни да чује да се његова кћи за овчара уда, но сети се да овај има три дворца у брдима и да је исто толико богат као и он сам, па пристаде.

Ханс убрзо оздрави и тридесет дана касније прославише свадбу за великим столом. Када је стари краљ умро, постао је Ханс краљ. А пошто је мудро и по закону владао и својим поданицима обезбедио мир, доби од народа надимак «мудри краљ».

Једнога дана рече Ханс својој жени:

Овде ме зову мудри краљ, а код куће само глупи Ханс. Отпутујмо у мој завичај, до очевог дома, а ја већ знам на који начин ћу ти доказати да истину говорим.

Другога дана отпутоваше. Ханс обуче своју стару одећу, у којој је од куће отишао, и понесе гајде и штап, које је трампом од оног чобанина узео. Недалеко од Хансовог родног дома заустави се краљевска кочија да би Ханс сишао и онако у старом оделу и са гајдама кренуо к својима. Спазише га деца и почеше викати:

— Гледајте, крчмарев глупи Ханс се вратио!

Свирајући, Ханс се приближи кући. За њим стиже и краљевска кочија. Када крчмареви синови краљевску кочију угледаше, полетеше к вратима да би угледне госте са свим почастима дочекали. Али у исто време спазише глупог Ханса, па га дограбише и у последњу одају угураше да их не би срамотио. Стари крчмар је био умро, а мајка остала са синовима. Она краљици одреди најлепшу собу и стаде је са својим синовима при обеду дворити. Краљица је запита:

— Имаш ли још деце?

— Имам још једног, али он је веома глуп!

— А где је? Зовни га нек помаже у послуживању! — заповеди краљица.

Крчмарици не би право, али како је краљичина последња, даде она Хансу велику зделу да је у одају краљице однесе. Али овај само што стаде на праг, спотаче се и паде насред собе. Браћа га опет зграбише избацише напоље. Пошто је Ханс викао да жели да види краљицу, угураше га у свињац.

Краљица за то сазна. Она нареди својим слугама да истраже где су Ханса стрпали и да га навече пусте к њој. Када су Ханса ослободили, он оде краљици, обуче шарену блиставу одећу, а слугама нареди да у његово старо одело обуку сламнато страшило, затим да страшило у свињцу обесе и врата запру.

Слуге тако поступише.

У зору дођоше браћа да свињац отворе. Угледаше обешеног човека и повероваше да је Ханс себи живот одузео. Убрзо затим уђе крчмарица у краљичину собу. Угледа наочитог господина, коме се веома зачуди. Што је више у њега гледала, све јој се више чинило да личи на њеног Ханса. И браћи се тако чинило. Краљица је упита:

— Зашто гледаш тако зачуђено?

Крчмарка одговори:

— Тај лепи господин толико личи на мог глупог Ханса.

— А где ти је он?

— Он се у свињцу обесио!

На то Ханс рече:

— Погледај мало боље у мене, мајко, зар ја нисам твој Ханс?

— Да, истина је, сада видим, ти си заиста наш Ханс! — одговори она.

Сада је морао Ханс приповедати како је постао краљ. Онда му приђоше браћа да им опрости. Он им опрости и богато их награди, рекавши:

— Пођимо! Сваком ћу дати по један прекрасан град.

Најстарији брат није хтео да напусти очев дом. Мати и млађи брат одоше с Хансом у престоницу. Мајка доби од Ханса златни, а најмлађи брат сребрни град. Ханс је, пак, са својом женом живео у дијамантском дворцу. Ако досад нису умрли, још и данас тамо живе.