Дванаесторо браће

Материал из свободной русской энциклопедии «Традиция»
Перейти к: навигация, поиск

Дванаесторо браће


Автор:
Лужицкая народная








Язык оригинала:
Сербохорватский язык



Био некад отац који је имао дванаест синова, а ниједну кћер. Када су сви одрасли и један за другим занате изучили, дођу синови к оцу и кажу:

— Оче, дозволи нам да у свет пођемо и да сваки од нас потражи себи жену која ће му бити мила.

Отац на то одговори:

— То вам радо дозвољавам, али се женити не смете док год не нађете оца који има дванаест кћери а ниједног сина. Уколико ми обећате да ћете тако поступити, пуштам вас и желим вам срећу на путу.

Синови обећају оцу да ће му жељу испунити, и тако крену на пут. Свуда су се распитивали постоји ли где такав отац. После дугог времена учини им се сав труд узалудан. На крају им неко рече:

— На педесет миља одавде живи отац који има дванаест кћери, али он жели дати своје кћери дванаесторици синова једнога оца.

Ова вест браћу веома развесели и они одлуче да се сместа тим девојкама упуте. Али им људи уз пут рекоше:

— На своме путу морате проћи кроз страшну долину. Тамо влада зао дух, који све живо у камење претвара, на првом месту оне којима није наклоњен. За такве после нема никакве наде. Само покаткад, али веома ретко, пропусти зао дух људе кроз своју долину.

Али се браћа не уплаше, већ наставе пут. Најпре дођоше у велику мрачну шуму. У средини шуме окупиле су се са свих страна многе дивље звери, које су од глади страшно урлале. Браћа им сву своју залиху хлеба и сувог меса баце, тако да им више ништа за јело не остаде. А звери се хлебом и сувим месом засите и смире. Онда се пријатељски приближе браћи и из захвалности им понуде неколико својих длака, говорећи:

— Ако будете у нужди, не заборавите да те длаке запалите! Мирис запаљених длака осетиће све звери и одмах ће вам притећи у помоћ.

Потом стигну браћа на језерце. Тамо набасају на лопове који су крали рибу. Када крадљивци угледаше дванаесторо браће, утекоше главом безобзирце, а оставише уловљену рибу. Браћа пусте рибе поново у воду. За ту услугу подаре рибе браћи неколико својих крљушти, говорећи им:

— Ако будете у нужди, баците крљушт у воду! Све рибе ће вам одмах притећи у помоћ.

Браћа су се већ три дана налазила у великој и мрачној шуми, непрестано истражујући пут. Четвртог дана у зору приближе се ономе страшном долу. Њега је још прекривала дебела магла, па, иако је грануло сунце, зраци се нису могли пробити. А уоколо, као дрвеће из земље, уздизало се на хиљаде каменова. То су били људи које је зао дух окаменио.

Ово камење је служавка злог духа свакодневно прала. И сада је од камена до камена ишла с крпом и ведром воде. Браћа је љубазно замоле да им код злог духа издејствује дозволу за пролазак кроз долину. Али девојка то одбије, јер се јако бојала злог духа. Ипак им рече где он борави, додавши:

— Тамо ћете видети планину. У њој је језеро по којем плива патка, у патки је јаје, а у јајету пламичак. Тај пламичак је зао дух. Ко пламичак угаси, тај ће духа победити и ослободити све ове људе који сад стоје окамењени.

Али језеро је било под земљом, у срцу планине, па браћа до њега нису могла допрети. Размишљајући шта да ураде, сете се обећане помоћи звериња, па један од њих предложи:

— Запалимо длаке и позовимо их у помоћ!

Тако у учине. А тада са свих страна похрлише звери, сручише се на планину, па су грбали, копали, рили и земљу превртали све док не разнесоше и не поравнаше целу планину.

Пред браћом се сад појави подземно језеро, а на њему патка, која је тачно по средини воде пловила. Како да је ухвате? Најзад се један од браће сети обећане помоћи риба.

— Спустимо крљушти у језеро и дозовимо рибе у помоћ!

Тако учине. И гле, одасвуд нагрнуше рибе и почеше да гоне патку према обали. На обали је браћа ухвате. Одмах је закољу, јаје изваде и разбију, а пламичак у води угасе. На то се разлеже страшан тутањ и земља се затресе. Звери се у страху разбеже. Али то потраје само тренутак. Одмах затим се магла у долу разреди, а на хиљаде каменова преобрати у људе, који почеше притицати са свих страна да се захвале избавитељима.

Браћа сада лако превалише пут кроз страшну долину и убрзо пронађоше оца који је имао дванаест кћери. Кад чуше зашто су дошли, пријатељски их прихватише и богато угостише.

Није дуго потрајало, а браћа крену са својим невестама кући. Отац је за својих дванаест синова и њихових дванаест девојака спремио велику свадбу, која је неколико дана трајала. А са свих страна су придолазили људи које су браћа ослободила, да им се у весељу придруже, да их дарују и срећу пожеле.