Зет и пуница

Материал из свободной русской энциклопедии «Традиция»
Перейти к: навигация, поиск

Зет и пуница


Автор:
Сербская народная








Язык оригинала:
Сербохорватский язык



Некакав зет дође у пунице и, сједећи код ватре, види ђе двије жене добро посоле један лонац, па помисли у себи да оно што се у лонцу кува већ није за јело, и као што су зетови у пуницама шаљиви и безобразни, намисли да га и он још тако пресоли да се ни у уста не може, па онда, оставши сам у кући, завуче обје руке у сланицу и заграби пуне прегршти соли.

Сланица је била од дрвета и имала округлу јаму, на коју се со унутра сипала и напоље вадила. На ону јаму он руке увуче ласно у сланицу, али их заједно још пуне соли, нипошто није могао напоље извући, и тако мучећи се око тога и натежући, руке подбуну да најпослије ниједне ни празне није могао извући. Кад утом неко рупи на врата, од брже-боље сједне, па сланицу с ру-кама метне међу ноге да се не би виђело шта му се догодило.

Кад потом сједну за вечеру, он од срамоте не смједне казати шта му се доподило, него рече да је сит и да не може вечерати ништа. И тако послије многога нуђења и ошљења, он на чудо и жа-лост свију кућана не ћедне ни сјести за софру нити ишта окусити.

Кад се по вечери чељад разиђу из куће, он устане и носећи сланицу у рукама изађе напоље, па угледавши за кућом кроз мрак своју пуницу ђе стоји, помисли да је пањ некакав, па размахнувши сланицом удари је по плећима колико игда може, говорећи тамо њој матер:

— Ти мени не даде вечерати. Пуница се на то тргне, и одговори му:

— Анате-те-ма те било! Како ти нијесам дала вечерати? Та нијесам ли те звала и нудила више од десет пута!