Златно добро

Материал из свободной русской энциклопедии «Традиция»
Перейти к: навигация, поиск

Златно добро


Автор:
Лужицкая народная








Язык оригинала:
Сербохорватский язык



Био једном човек који је имао златно добро — лепи, нови дворац, и у њему два сина. Кад је остарео, хтеде да златно добро једноме од синова преда. Зато позва обојицу к себи и рече:

— Ко ми од своје невесте најлепши прстен донесе, добиће златно добро.

Старији се обрадова, јер је већ имао изабраницу. Млађи, пак, остаде тужан. Први поцикујући оде из дворца, а други плачући оста крај куће. Испод трема искочи велика жаба и рече:

— Дечаче, зашто тако горко плачеш?

— Како да не плачем — одговори момак. — Наш отац, који има златно добро, одлучио је да га преда ономе ко му од своје невесте најлепши прстен донесе.

— Не плачи! — каза му жаба. — и пођи за мном.

Он пође за њом у рупу. тамо је била лепа одаја, у којој му жаба предаде прстен тако блистав да је целу одају осветљавао. Он га понесе кући.

Отац их опет позва к себи и рече:

— Старији, покажи ми шта си донео!

А овај одви хартију и из ње извуче зарђалу бурму. На то рече отац:

— Млађи, а ти?

А овај извуче свој прстен, који се тако блистао да је целу собу обасјавао. Али отац не би задовољан и поручи:

— Ко ми од своје невесте најлепшу свилену марамицу донесе, добиће златно добро.

Старији поцикујући истрча из дворца, а млађи плачући оста крај куће. Испод трема искочи опет велика жаба и запита:

— Зашто тако горко плачеш, дечаче?

— Како да не плачем! — одговори момак. — Отац нам има златно добро, али ће га дати ономе ко му од своје невесте најлепшу свилену марамицу донесе.

— Не плачи — каза жаба — и пођи са мном!

Она га поведе са собом и заједно уђоше у ону рупу. Тамо, у лепој одаји, жаба му предаде светлуцави рупчић и он га однесе кући.

Отац их опет окупи и запита:

— Старији, покажи ми шта имаш!

Овај показа, али уместо марамице, имао је мараму. Отац тад рече:

— Млађи, а ти?

Млађи извуче светлуцаву марамицу. Али отац ни са тим не би задовољан, па поручи:

— Ко ми најлепшу невесту кући доведе, добиће златно добро.

Старији се обрадова, а млађи растужи. Први отрча поцикујући из дворца, други, пак, горко плачући оста крај куће. Испод трема искочи опет велика жаба и запита:

— Дечаче, зашто сад плачеш?

— Како да не плачем! — одговори момак. — Отац нам има златно добро, али ће га предати оном ко му најлепшу невесту у кућу доведе.

— Не плаћи — каза жаба — и пођи са мном!

Она уведе момка у рупу, али сада је тамо, у оној лепој одаји, стајала прекрасна девојка. Жаба девојку опреми: одоздо јој стави свилену, одозго — обичну, свакодневну сукњу. Тако обучену је предаде младићу.

И старији доведе своју невесту, али она је била китњасто одевена. Отац их лепо прими и рече:

— Старији, заиграј с твојом невестом!

Али када се девојка у игри поче окретати, подиже се горња кићена хаљина, а указа доња, сва сива и згужвана. Отац тад рече млађем:

— Заиграј и ти са својом!

А кад се друга невеста поче окретати, подиже се горња, свакодневна хаљина, а указа се доња, свилена. Отац се зачуди и рече млађему:

— Теби предајем златно добро!