Текст:Кум и његова прасица
Један сељанин замоли некаква другога, богатијега од себе у истом селу да му купи једно мало прасе, јер сам није имао откуда да га купи, па кад узрасте да га подијеле: и ови му га купи.
Кад дође вријеме да се прасе убије, помисли у себи онај сиромашни сељак да није право да му управ половицу од њега да, па не знајући како би урадио да му од тога ништа не да а да поштен остане, пође к своме куму да се саветује. Кум му рече:
— Ти прасе убиј предвечер и јави ортаку да сјутрадан дође ујутро да га с тобом подијели, па кад дође ујутро, почни кукати и плакати и реци му да су прошле ноћи украли, а прасе мртво об-јеси о прозору да виси.
Сељанин се обрадује како ће цијело њему остати, и учини онако како га је кум свјетовао.
Кад сељанин прасца закоље и објеси, кум се привуче по ноћи и прасе украде. Кад ујутру сељанин види да збиља прасца нема, он брже-боље кукајући ка куму, и каже му:
— Куме, ах забога! Мени украдоше ноћас прасца.
— Тако, тако, куме, вазда говори — рече му кум; а он му опет рече:
— Ма збиља ти говорим, куме. А кум опет:
— Тако, тако само, куме, вазда говори.
— Али се не шалим, чујеш, него су ми га украли — рече опет сељак, а кум једнако;
— Тако, тако, куме.
Те ортацима не допадне ниједноме ни дијел.