Текст:Непослушни син
У једном селу сред четинарске шуме боравио је негда стари угљенар. Он је у црногорици имао угљенару, у којој је пекао угљен. У раду су му помагали синови Јуро и Јан. Јан је у шуми секао дрва и радио крај пећи, а Јуро је возио угљен у град и тамо га продавао. Зато је он увек при себи имао новаца и могао је недељом да сврати у крчму. Јанк је, пак, стално, у шуми боравио у свету ништа није видео, а недеље је проводио суве гуше, јер није имао новаца. Зато је временом постајао све неспокојнији и све је више размишљао о томе да неки други посао потражи. Кад отац за то сазна, не пусти Јана д оде, већ одлучи:
— Од сад ћете наизменично возити угљен у град, прво један, па други. Потом ће сваки добити што је заслужио.
Тако Јан оде први пут у свом животу у град. Он се чудио високим кућама и кићено одевеним људима. Све му се толико допадало да би ту заувек остао. А када је још у двор стигао, где је требало да истовари свој угљен, није се могао нагледати шаренила. Виде га дворски слуга и рече:
— Допада ти се?
А Јан одговори:
— Да! Радо бих ту остао.
Слуга исприча то кнезу, а овај приђе да момка погледа. Јан му се допаде, јер је био стасит, а, чинило се, и паметан. Зато рече кнез:
— Ако ти родитељи дозволе, можеш се код мене запослити.
Јан то с великом радошћу прихвати. Кнез му даде два талира напојнице и посла га кући да од својих родитеља дозволу измоли. Али Јан не оде кући. Он се заустави у градској крчми и започе веселу теревенку. С некаквим пијанцима потроши оне талире које је од кнеза добио.
У крчми је за то време седео сељак, коме се дорат у Јановим колима необично допао. Он запита Јана би ли хтео да му прода свог дешњака. Јан испрва није хтео ни да чује за о. Али му сељак није давао мира: нуди му је све више и више новаца, а напослетку предложи да оба коња и кола откупи. Јану најзад би свеједно и он за добре паре прода сељаку оба коња и кола и све што је било у колима. Сада је имао толико новаца да је неко време могао остати у граду и животарити безбрижно.
Када је све новце потрошио, оде Јан у двор и рече да је спреман да службу прихвати. Кнез му даде униформу и посла га у школу. Ту је Јан учио да чита и пише и све остало што кнежев службеник треба да зна. Био је марљив ученик и за кратко време све је научио. Када је школу завршио, узе га кнез у двор за свог коморника. И остаде ту Јан неколико година добро живећи.
Једном науми кнез да путује. Он постави Јана за управитеља двора, даде му све кључеве и рече:
— У све собе смеш улазити и разгледати их, једино ову малу, у коју се улази из дворане, немој нипошто отворити, јер би то било зло по тебе!
И кнез отпутова.
Јан је сада водио рачуна о свим стварима на двору, улазио у све собе и пазио на ред. Али мала соба му није давала мира. Свагда би изнова размишљао о томе каква ли се то тајна у њој крије. А када је једном ушао у дворану, није могао одолети својој радозналости. Увуче кључ у браву и отвори врата собице. У њој нађе разноразних ствари, а сасвим испод један мали ковчег. Он узе ковчег и подиже пажљиво поклопац. Изненада, из њега искочи мала бела мишица и утече. Јан се веома зачуди. Потом га спопаде страх шта ли ће се после овог догодити.
Сутрадан врати се кнез. Кад чу шта се збило, разгневи се, одузе Јану лепу одећу и врати му оно старо замазано угљенарско одело и торбу за хлеб. Затим исплати свом бившем службенику заосталу плату и отера га из двора. Тако се Јан неочекивано нађе на улици, не знајући куда би пошао. Због оне продаје није се усуђивао да оде кући. Један часак је размишљао, онда рече себи: «Ах, па шта! Сад имам нешто новца, поћи ћу у далеки свет!»
На своме путу стиже до једне велике шуме, која му се учини бесконачном. Он у њој залута. Док је тумарао уздуж и попреко, мучила га је страшна глад. Убрзо се и ноћ спусти. Одједном спази Јан далеко испред себе некакво светло. Пође према светлости и ускоро се нађе пред великим дворцем чији су прозори били осветљени. Али између њега и дворца пружао се широк јарак.
Јан пође около дворца и нађе мостић преко јарка, који је водио право на улазна врата. Он залупа једанпут, двапут, трипут, али му нико не отвори. Тада покуша да сам отвори врат. Зачудо — била су отворена. Иако је све блистало у јаркој светлости, не појави се ни жива душа. Он отвори и друга врата. У соби угледа прострт сто са дивним јелима. Али ни ту никога није било.
Пошто га је глад мучила, седе за сто и наједе се досита. Одлучи да се мало одмори на меканој столици, али како је био изнурен, брзо усни. У зло доба се прену, али се ни тада нико не појави. Јан се врати у предворје, и опет — нигде никог. Он отвори још једна врата и уђе у собу. Тамо се налазила лепа постеља. Више се није премишљао, већ леже у постељу. Тврдо је спавао све до зоре.
Уставши из постеље, опет нађе све што му је потребно. У предсобљу га је већ чекао доручак. После доручка обиђе и остале одаје. У једној од њих нађе кићено одело, које узе и обуче, јер је желео да се ослободи својих угљенарских рита. У последњој соби открије велику гомилу злата, драгог камења и другог накита. То благо стрпа у своју торбу за хлеб. Потом се брзо изгуби из тајанственог дворца. Коначно нађе стазу, којом је напредовао све док се шума није разредила. Пред собом угледа простране зелене ливаде. Ту застаде и поче да размишља: «Сада сам богат као кнез. Треба зато да узмем и нарочито име. Од сада ћу се звати кнезом од Зелених ливада.»
Потом је путовао даље, и после неког времена дође у велики град. Ту унајми најлепшу гостинску собу, накупова још шарених одела, набави покривена кола и коње, и најми кочијаша. Кад би му новаца понестало, продавао је драго камење.
У томе граду живео је краљ који је имао веома лепу кћер. Она је већ запазила овог наочитог кнеза и потрудила се да сазна ко је он. Рекоше јој да је то кнез од зелених ливада, да је врло богат, али да нико ништа поближе о њему не зна. Тада озваше Јана у двор. Он се упозна с принцезом и она му се јако допаде. Због тога је, после, све чешће долазио у двор. А како је и принцези постао мио овај млади и наочити странац, брзо објавише заруке, а нешто касније и венчање, на које су били позвани многобројни гости.
Јан и принцеза били су врло срећни. Али принцеза ништа није знала о његовим родитељима, пријатељима и познаницима. О њима Јан никада ништа није говорио. Зато га она за њих упита, а пошто је Јан веома волео своју жену, он јој поче да прича о својим дечачким годинама, о својим родитељима, угљенарском послу, о својим шалама, згодама и пустоловинама. Када јој је све испричао, рече принцеза:
— Зашто си оставио оца у сиротињи и дозволио да се под старе дане мучи на тешком послу? Он би могао да живи с нама и да му буде лепо. Мораш да одеш и да га доведеш!
Јан испрва није хтео да је послуша, али она му је из дана у дан приговарала, све док се није одлучио. Он позва дванаест војника и пође на пут, који је био дуг и напоран.
После неколико дана стиже опет у велику шуму. Тамо их изненади страшно невреме, тако да су се морали у шумску крчму склонити. А како киша ни до вечери није попустила, одлучи Јан да са својим људима у крчми преноћи. Он наручи добру вечеру и собе за ноћивање. Касније дођоше у крчму и придружише се Јану и његовим слугама нови гости. Јан се с њима картао, али све што је добијао, враћао им је назад.
Усред ноћи, пред Јановом собом створи се одједном страховита гужва. Неко је снажно ударао у врата и с друге стране викао: «Отвори! Отвори!»
Слуга прише вратима и упита:
— Ко си ти и шта хоћеш?
— Отвори! Ми ћемо ући у собу, макар развалили врата!
Били су то разбојници. Јан заповеди да отворе врата. Предвођени својим вођом, разбојници навалише у собу. Вођ приђе Јану, држећи у руци прекривену посуду, и рече:
— Сад ћеш добити печење! Оно ти неће бити тако слатко као вечера у крчми. Јешћеш га завезаних очију.
Али Јан одговори да ће отворених очију јести. Тада скидоше са посуде прекривач и Јан угледа у њој оштар бодеж. Њиме је морао да одузме себи живот.
Јан замоли да га оставе у животу. Обећа да ће им све дати што има код себе. Али разбојницима је запело за око његово одело. Они му га одузеше, а дадоше му некакве дроњке па га пустише да иде својим путем. Његове војнике су пре тога на спавању изненадили и савладали.
Пошто је остао здрав и читав, Јан је сада трапао разним путевима, док најзад није стигао у своје родно село. Али отац није заборавио његово неваљалство, а још када га тако одрпаног угледа, не прими га у кућу. Ништа му друго није преостало него да себи некакав посао у селу нађе. На крају је пристао да свиње сеоског старешине чува. После извесног времена, усни принцеза да су њеног мужа на путу убили. У зору исприча она тај грозни сан своме оцу. Овај помисли: «Кнезу од Зелених ливада се свакако неко зло догодило.» И договори се са кћерком да нешто предузму.
Принцеза одабра сто војника и крену на пут да свога мужа пронађе. У сваком селу се код људи распитивала јесу ли таквог и таквог кнеза видели. Најзад су стигли до оне велике шуме, а ту и њих, као некада Јана, изненади страховито невреме. Принцези се чинило да је премален део пута превалила, па је хтела да по олуји крене даље. Али је заповедник њених војника био противан томе. Зато се зауставе у шуми и начине логор. Истражујући шуму унаоколо, војници открише крчму. У једној од крчмарских соба нађе принцеза део одеће свога мужа. Она позва заповедника к себи и показа му шта је открила. Он нареди да се око крчме постави стража. Сада испиташе пажљиво и остале собе у крчми, као и шуму унаоколо, и тако открише разбојничко скровиште. Дође до оштре битке, али војници надјачаше разбојнике. Њихов вођ исприча принцези да су њеног мужа пустили да оде.
Сутрадан пођоше даље. Принцеза посла неколико војника напред у родно село свог мужа, да за њу и њену пратњу обезбеде коначиште. Војници тада прођоше поред Јана, који је у пољу чувао свиње. Он схвати да су то њему пошли у помоћ. Од радости хтеде да скочи међу војнике, али се опомену својих дроњака и оста да мирно седи.
Нешто касније у село стиже и принцеза са својом пратњом. Војници се разиђоше по коначиштима, а принцеза оде са својим слугама к староме угљенару. Стари угљенар и његова жена се изненадише, али не хтедоше да приме принцезу, рекавши:
— Ми смо сироти људи. Имамо само стару, дотрајалу кућу, у њој мало јела, нешто кромпира и киселог купуса, и ништа друго.
Али принцеза се ипак смести код њих. Она није тражила ништа од јела, јер је доста јестива са собом понела. Кад је све средила, упита старца:
— Немате деце?
Он одговори:
— Имам два сина. Један ми помаже и вози угљен у град. А други је неваљалац, који нас је у своје време јако уназадио продавши кола и коње. После тога је утекао.
— А где је он сада? — упита принцеза.
— За који часак вратиће се кући сав прљав и дроњав, јер чува свиње сеоског старешине.
Али принцеза закључи:
— Тако вредан момак може и друге послове да ради.
Па осла човека у поље да позове свињара. Али свињар не дође. Тада рече мајка принцези:
— Видите, тај ветропирасти прљавко је и непослушан. Он више воли да је поред свиња.
Сада посла принцеза неколико војника да свињара силом доведу. Они тако у учинише.
Када Јан у собу ступи, наточи му принцеза чашу вина, али он дохвати цео бокал и испи га до дна. Мајка, која је то гледала, рече ломећи руке:
— Гледајте само какав је то неотесанко!
Али принцеза одговори с осмехом:
— Ах, ништа зато, имам ја још доста вина!
Потом се обрати Јану и рече:
— Да видимо јеси ли момак за војску!
И она га са свих страна осмотри, па закључи:
— Да, зрео си да у војску идеш! Одмах ћеш добити униформу и отићи с другим војницима на стражу.
Јану донесоше војничко одело и он пође на стражу. Али Јан више није могао срцу да одоли, је се веома принцезе зажелео, па напусти стражу и оде принцези у собу. Био је то радостан састанак. Принцеза му даде друго одело, а затим је морао да јој своје доживљаје приповеда.
Другог дана рано, седео је Јан с принцезом и доручковао, када мајка уђе у собу. Она се зачуди када угледа тако наочитог кнеза. А принцеза је упита:
— Синоћ сам поставила стражара испред врата. Он се изгубио. Знаш ли, можда, где је тај стражар?
Мајка на то одговори:
— Нисам ли вам одмах рекла да тај дечко није ничему вичан! Он је сигурно опет код свиња у пољу.
И она поче грдити свога сина Јана. Напослетку Јан одговори:
— Али, мајко, престани да грдиш, ја сам твој син Јан!
На то га мајка пажљивије погледа у очи и тако се изненади да замало на земљу не паде. Али Јан прискочи и прихвати је. Тада дотрча отац и дуго је требало док је схватио да је тај наочити кнез његов син Јан.
После тога је увек из почетка морао приповедати о себи и принцези, а кад отац и мајка нису могли да верују, принцеза је, гласно и весело се смејући, потврђивала да је све тачно што каже њен муж. Јан за цело село приреди велико славље. Тамо се толико јело и пило да људи још и данас приповедају о тој гозби и о кнезу од Зелених ливада.