Текст:Несретно кумовање циганско
Био у неком селу један човјек доста паметан и добар и имао једног сина. Кад овај одрасте за женидбу, испроси му лијепу дјевојку. Кад буде вријеме од сватова, несрећом својом не могне нигдје наћи кума. Молио је комшије, пријатеље и рођаке, али нико не хтједе га послушати. Тако је жалостан и смућен ходао амо-тамо, док наједанпут изнесе шејтан једног Циганина однекле, који га запита?
— Шунтаго си, што ти је? Што си жалостан? — Шути, Циганине, не питај ме и не пристај ми на муку — одврати срдито човјек. — Та, шунтаго си, кажи, може бити ћу ти ја помоћи — рече опет Циганин. — Амо кума твог на сриједу, ти си с њим коње наше покрао. Амо нам ш, да га ета колац набијемо!
Нашто кум одговори:
—Прођите се тога, добри људи! Хвала богу, ви мене знадете да сам поштен човјек; у тому послу још ме нико није ухватио. Тако исто и мој кум добар је и поштен човјек, он у то не би ло живу главу убрусио; а имате знати да је он отишао још јучер својој кући.
У тај час, док су се људи туде прегањали, дође поп да сутра сјеме житно благослови. Кад сељани виде попа, оду сваки својој кући, само неки остану да попу подворе. Еле, како му драго, та ноћ прође, како коме, нашем Циганину понајгоре, јер је сиромах сву ноћ у врећи скврчен био.
Кад сутра устану сви, поп се умије и опреми, па онда рекне; —Дајте, православни хришћани, жито да вам благословим.
Међутим је Митар показао попу ону врећу у којој је био сиромах Циганин сакривен, а та је била врећа шибаста. Пошаљу дакле једног на таван да збаци вреће с тавана. Сваку је врећу полако спуштао с тавана доље, ама шибасту у којој је био сиромах Циганин, најсилније доље на камен баци. Кад су изнијели све вреће на њиву, поче поп читати с врху њих. Док с врху једне ишчати, узме товарну соху да покаже своју жељу Митру, како му поп пожели да му онако роди. Узевши, дакле, товарну соху, запита га: —Митре, које ти jе ово жито?
Нашто му Митар одговори: —Ово ми је пшеница! А поп стане тући сохом по пшеници говорећи: —Толико ти било оволико граница, онолико класова итд.
Тако је поп бројио над сваком врећом што је више знао. Кад је ред био на ону врећу гдје је био кукавни Циганин, запита поп: — Божји био, које ти је ово жито? — Раж — одговори сељак, а поп настави; — А божји био, раж је стрвно и рано жито, оно велико и високо расте, ваља да најбоље и роди.
И узевши ону соху неколико пута прихвати Циганина и отуд и одовуд, и тако га до жалосне мајке излупа да се је већ почео грчити по врећи, а поп све једнако набраја.
Кад је поп осталим комшијама отишо жито благовештати пјристуота сељак врећи у којој је Циганин био, те полако викне: —Куме болан, јеси ли жив? А Циганин кроз плач одговори: —Јесам мало — затим настави: — Одвежи, куме, ако бога знадеш, да бјежим што прије, јер ако стане поп по други пут благосиљати ја ћу, брате, умријети.
На то сељак приступи и одвеже врећу, али се Циганин кукавни у њој сав скврчио и у крви огрезо, те изашав полако из ње поче се разгледати на коју ће страну, па окрете преко њива. Кад је био на крај њиве, обазре се па зовне свога кума. Овај се одазове: — Што је, куме? — нашто настави Диганин: — Брате куме! Свако ти жито родило, како ти желио и како ти је твој поп благословио, а раж ти, куме брате, нигда не родила нити земљу пробила!
То Циганин рекавши замаче за бријег, нити му је икад више пало на памет походити свога кума.