Неустрашиви Јан

Материал из свободной русской энциклопедии «Традиция»
Перейти к: навигация, поиск

Неустрашиви Јан


Автор:
Лужицкая народная








Язык оригинала:
Сербохорватский язык



Био негда отац који је имао два сина. Један од њих, који се звао Јан, није се ничег бојао и није знао шта су то језа и страх. Зато је хтео да то осети и спозна. Једном, касно увече, оде на гробље, где је његов кум био сахрањен. Тамо угледа велико мноштво људи и сви су се они у гробовима куглали. Јан им приђе. Одједном препозна међу њима и свог недавно умрлог кума и запита га:

— Зар не бих и ја могао са вама да се куглам?

— Зашто да не! — одговори му кум. — Али новац који добијеш, стави у кошуљу. И још нешто: Не остај овде дуже од поноћи, јер ћеш бити изгубљен!

Јан се силно куглао и доста новца добио. Он све то стрпа у кошуљу. Када се поноћ приближи, људи престадоше са куглањем, а кугле и чуњеве почеше да трпају на гомилу. Јан хтеде да оде, али му један од њих рече:

— Ти си се с нама куглао, сад с нама и склањај!

Јан дохвати куглу и чуњ и стави их на гомилу. Кугла је била човечја лобања, а чуњ цеваница. Али на торњу је већ откуцавао дванаесто час. Јан се хитро изгуби, а када на торњу изби последњи пут, био је тачно на гробљанском зиду. Ту га нешто удари снажно по глави, тако да му је капа одлетела.

— Шта ме брига за капу, због ње се не враћам! — рече Јан и оде кући.

Код куће извуче из недара велику хрпу новца и свима исприча да се на гробљу куглао с мртвацима, међу којима је био и његов кум. Рече им и то да га је кум посаветовао шта треба да чини. Код куће га упитају да ли је осетио страх. Али Јан још увек није знао шта су то језа и страх. А како је желео да то осети и сазна, крену у далеки свет.

На свом путовању наиђе усред шуме на прекрасан дворац. Али дворац је био празан, јер нико у њему није становао. Јан упита шумске раднике, горосече, који су у близини радили, зашто је овај лепи дворац тако пуст. Они му испричаше да у том дворцу не може нико остати, јер су њиме завладале сабласти, па у свим одајама пирују. А недавно су ту боравили и зли дуси, који су многе људе побили.

Како је Јан баш то хтео — да језу и страх доживи и осети, оде кнезу коме је дворац припадао и запита га да ли сме тамо да преноћи. Кнез му дозволи, али га стаде да одвраћа:

— Сви који су то пре тебе покушали, већ сутрадан су били мртви. Али ако ти ипак пође за руком да зле духове победиш, можеш се настанити у дворцу и остати тамо као мој шумар.

Сутрадан оде Јан у аветињски дворац. Да би себи скратио време, понео је са собом велики врч пива и своју лулу. У најпространијој соби постави пет свећњака на сто, удобно се смести у меку столицу и напуни лулу. Потом отпи мало из врча и рече себи:

— Пиј у своје здравље, Јане! Срећно, Јане! Не бојиш се, Јане? Чега да се бојим, још ми нико ништа не чини!

Те би речи с времена на време понављао, отпијао помало из врча, испуштајући при том густе облаке дима из луле. Али није предуго тако седео, када изненада паде човечја рука на сто и угаси му једну свећу.

Јан одгурну руку и поново упали свећу, говорећи:

— Наздрави себи, Јане! Живео! Бојиш ли се, Јане? Чега да се бојим, кад ми још нико ништа не чини!

Поново паде човечја рука са таванице на сто, али сада угаси два свећњака. Јан одгурну руку на страну и опет упали свеће, говорећи:

— Наздравље, Јане! Живео, Јане! Бојиш ли се, Јане? Чега да се бојим, кад ми још нико ништа не чини!

Тада са таванице паде човечја нога на сто и угаси одједном четири свећњака. Јан гурну ногу у страну и опет упали свеће, говорећи:

— Наздравље, Јане! Срећно Јане! Бојиш ли се, човече? Чега да се бојим, кад ми још нико ништа не чини!

На крају паде и цело човечје тело и погаси све свећњаке. Јан дограби тело и одгура га према оним рукама и ногама. Потом упали свеће.

Сад је један часак владао мир, и ништа се не догоди. Неочекивано, отворише се једна врата и одједном у собу уђоше свирачи, а за њима и играчки парови. Како свирачи уђоше тако и засвираше, а играчки парови заиграше. Потом позваше Јана да са њима игра. А он се у себи опирао:

«Јан не жели да игра! Јан неће да игра!»

Они му заповедише да риђе и заигра, а он у себи понови:

«Јан не жели да игра! Јан неће да игра!»

При томе остаде. Седео је и даље за столом, посматрајући играче. С времена на време отпијао би из врча и говорио:

— Наздравље, Јане! Живео! Бојиш ли се, Јане? Чега да се бојим, кад ми још нико ништа не чини.

Кад један час откуца, изгубише се сабласти. Унаоколо опет завлада тишина. Али врата се поново отворише, а у собу уђе седи човечуљак, приђе Јану и рече:

— То пре тебе још нико није издржао. Сада пођи са мном у подрум! Тамо згрни богатство какво год желиш, и не бој се.

Али Јан се није ни бојао, па пође с малим човеком у подрум. Пред вратима му рече седи човечуљак:

— Кад у подрум уђеш, немој се освртати!

Иза врата лежао је дивовски црни пас зажарених очију. Доле му седи човек показа на некакве наћве и рече:

— Узми из њих шта ти се допада!

Али Јан није хтео ништа да узме. Зато му човечуљак напуни корито златом и рече:

— Однеси то горе и врати се још једном, али пази да се не осврнеш!

Јан однесе тешко корито пуно злата горе у собу и просу злато на сто. Потом опет сиђе у подрум, али се не осврну. Овога пута му седи човек напуни корито сребром. Док је Јан с коритом из подрума излазио, затворише се подрумска врата уз јак тресак. Јан се осврну, али никаквог подрума више није било.

У рану зору стигоше шумски радници и радознало погледаше кроз прозор. Јан им припрети: «Сад ћу једног од вас сахранити!» Па отвори прозор да им радосно махне и пожели добро јутро, али горосече се разбегоше куд који. Јан последњем раднику баци један талир и рече:

— То ти је за пиће! А сад трчи кнезу и реци му да сам остао жив!

Међутим, радник је испрва разрогачено у Јана гледао и обилазио бачени талир. Али тренутак касније већ је весело јурио из шуме, јер цео талир ни за једнодневни тежак посао не би могао зарадити.

Убрзо дође кнез и веома се зачуди када Јана жива и здрава угледа.

— Од данас, ти си мој шумар и можеш у овом дворцу становати! — рече му.

Али када потом у соби, на столу, велику хрпу сребра и злата угледа, схвати да је Јан веома богат, много богатији од њега. Зато му даде своју кћер за жену.

Отада је Јан у шумском дворцу боравио и проводио леп живот. Али није био спокојан, јер још увек није знао шта су то језа и страх. И једнога дана позва своју жену и саопшти јој:

— Морам у далеки свет отићи да бих сазнао шта су то језа и страх!

Његова жена се веома уплаши када то чу, бојала се да би јој муж могао негде главу изгубити, па га упита:

— Зар се никада ниси најежио од страха?

— Не — одговори јој Јан — нисам се никад најежио. А волео бих да то осетим.

Жена на то оде у кућу и стаде дању и ноћу размишљати како да га код куће задржи. Она је сваког за савет питала и једна жена јој, најзад, рече:

— Набави мале живе рибе и стави их у лонац хладне воде. Кад твој муж заспи, сипај му хладну воду, заједно са тим рибама под кошуљу.

Жена тако учини. Купи доста малих риба и стави их у лонац веома хладне воде. Када Јан леже да спава, приђе полако његовој постељи и изручи му одједном цео лонац хладне воде, заједно с рибама, под кошуљу.

Јан поскочи и крикну:

— Ху, како сам се најежио! Јаој, шта је ово!

Као очерупан летео је по соби, викао и тресао се.

Када је после сазнао шта се са њим догодило, насмејао се гласно и никад више није изразио жељу да иде у свет, већ је остао код своје младе жене и био срећан до краја живота.