О светлости која лута

Материал из свободной русской энциклопедии «Традиция»
Перейти к: навигация, поиск

О светлости која лута


Автор:
Лужицкая народная








Язык оригинала:
Сербохорватский язык



У пролеће или с јесени, када људи касно увече, враћајући се с посла, пролазе луговима и мочварама, они виде малене плавичасте светлости које лутају. То су блуднички, светлости које намамљују људе у мочваре.

Ишла једном једна девојка из суседног села својој кући. А около магла, па она скренула с пута и није више знала куда ће. Изненада виде пламичак.

— Пламичку, пламичку — поче да моли девојка — одведи ме кући, а ја ћу ти дати грош!

Заиграо пред њом пламичак, што је значило да пристаје. Пошао он напред, а девојка његовим трагом. Тако се вратила кући. Угледала девојка свој дом, стала на праг и мисли у себи: «Добро је, а сад ћу причекати да он даље продужи!» Али пламичак стоји крај куће, стрпљиво чека. А док је чекао, придружило му се још мноштво других светлости.

Шта да ради, даде му девојка обећани грош. Пламичак извуче испод свог сјајног огртача белу руку, узе грош па ишчезне, утрне.