Пан Хибшик

Материал из свободной русской энциклопедии «Традиция»
Перейти к: навигация, поиск

Пан Хибшик


Автор:
Лужицкая народная








Язык оригинала:
Сербохорватский язык



То је било и није било.

Отац и мајка су имали јединца сина кога су, кад се родио, назвали Пан Хибшик. Али Пан Хибшик није био као сва друга деца. Преко дана је ишао у кожи свиње, а само преко ноћи био је леп дечак.

То је његове родитеље веома забрињавало. Обоје су многе мудре људе и жене молили не би ли им како помогли, али све је било узалуд.

У међувремену стиже Пан Хибшик до оних година када младићи мисле на женидбу. Тако се и он ожени. Али његова млада жена се љутила што јој муж преко дана у одвратној свињској кожи иде. Зато је размишљала на који начни би постигла то да јој муж и преко дана буде тако леп као по ноћи.

Коначно јој сину замисао, коју одлучи да у ноћи изведе. После вечере јако зажари пеш. Када њен муж заспа, дограби његову свињску кожу и хитро је баци у пећ. Кожа наједном букну, а по целој кући се рашири очајан смрад. Пан Хибшик осети смрад, пробуди се, скочи из постеље и утече. Ни до јутра се није кући вратио. Његова жена се растужи и целог дана је свог мужа тражила. Али од људи које је питала, ниједан није знао где је и ниједан га није видео.

Жена се реши да у свет пође и свога мужа пронађе.

После дугог путовања, стиже једне вечери у велику шуму, где убрзо залута. Идући од колибе до колибе, угледа на крају једну малену.

«Ако има људи, молићу их за помоћ», рече у себи жена и залупа на врата.

На вратима се појави старица и упита:

— Шта тражиш?

— Драга нано — замоли Хибшикова — примите ме на преноћиште. Тамно је, а ја се у шуми не сналазим.

Тада старица рече:

— Мила моја, овде станује Ветар, мој муж, и зато те не могу да примим. Пошто сваке вечери бесан кући долази, он би те смрвио кад би те ту нашао.

Али сирота Хибшикова је тако молила да је старица није могла одбити. Уведе је унутра и сакрије иза каљеве пећи. Потом затражи да јој исприча како се нашла у шуми. Кад чу женину причу, старица обећа да ће свог Ветра запитати није ли негде Пана Хибшика видео.

Убрзо улете Ветар кроз прозор и повика:

— Фуј, фуј, ту на човека смрди!

Старица му одговори:

— Целога дана ни птицу нисам видела, а камоли човека.

Ветар је и даље беснео и грдио људе, тако да је жена иза каљеве пећи била врло неспокојна. Најзад заспа.

У цик зоре, док је Ветар још у постељи лежао, упита га старица није ли можда на својим путовањима видео некаквог Пана Хибшика.

— Нисам — одговори Ветар. — Али можда мој брат Месец за њега зна, јер он на све висове и у све кутове гледа.

Потом излете Ветар кроз прозор.

Хибшикова је иза каљеве пећи све чула и одмах, чим је Ветар излетео, запути се према Месецу. Али пре него што је пошла, подари јој старица лешник и рече:

— Скрцкај га кад ти помоћ затреба!

И показа јој пут до Месеца. Хибшикова је опет путовала цели дуги дан. Касно увече, негде усред шуме, приближи се једној малој колиби, где је још светлело.

Она залупа и опет се на вратима колибе појави старица. Хибшикова јој се благо обрати:

— Прихватите ме, нано, вечерас у својој кући!

Али је старица не хтеде да прихвати и рече:

— Мој муж, светли Месец, сваког дана у зору долази веома љут. Он би те у својој јарости могао убити.

Пошто јој Хибшикова каза за своју муку и невољу, старица попусти и дозволи јој да остане. Још јој обећа да ће свог мужа Месеца за њеног изгубљеног супруга запитати. Хибшикова потом леже на дрва иза пећи.

У зору дође среброкоси Месец кући. Он је био тако гневан да своје чизме тресну о земљу. Грдио је што људи никада нису њиме задовољни. Једнима светли превише, другима премало, а никад им није постојан. На крају се умири и леже. Али, пре него што усни, упита га старица није ли можда Пана Хибшика видео.

— Нисам — одговори Месец. — Треба питати мог брата Сунце. Он ходи од зоре до вечери и обасјава све врхове и долове. Он би га морао видети. А сад, пусти ме да спавам!

Хибшикова одмах настави пут. На растанку подари јој старица лешник и рече:

— Скрцкај га када у нужди будеш!

Потом јој показа пут ка Сунцу. Хибшикова јој се лепо захвали, опрости се и пође даље.

Опет протече цели дуги дан. Тражећи Сунчеву колибу, забаса у велику шуму. У тој шуми је пронађе и залупа на врата. Отвори јој старица, а она је замоли за конак.

— Сунце се увек јако љути на људе — одговори јој старица. — Ако би те затекло, могло би да ти нанесе зла.

Али, на крају, и она се смилова, уведе је унутра и сакри иза пећи, крај дрва. Старица јој још обећа да ће Сунце питати за пана Хибшика. Али кад Сунце бану у кућу, још са прага рече:

— Ту на човека мирише!

Старица му одговори:

— Целог дана нисам ни птицу видела, а камоли човека!

Али Сунце је било љутито и грдило људе што се бог њих по цео дан мучи, а не може да им угоди. Једнима сија превише, другима премало и увек им по својој вољи земљу греје.

— Тим људима никад не можеш бити исправан — рече и усни.

У зору упита старица Сунце није ли где Пана Хибшика видело.

— Видео сам га — одговори Сунце. — Он ће данас у оближњем селу са другом женом прославити свадбу.

Па климну својој златном главом у поздрав и излете кроз прозор напоље. Хибшикова, која је све чула, силно се уплаши. Скочи са дрва и похита у то село где ће њен Пан Хибшик са другом венчање славити. Али пре него што је отишла, подарила јој је старица лешник, рекавши:

— Скрцкај га кад у невољи будеш!

Сирота напуштена жена проведе још пола дана пробијајући се кроз шуму. Најзад угледа пред собом село из којег је допирала свирка и цика младежи. Хибшикова се уплаши када то чу и није знала шта да предузме. То се младеж весели на свадби њеног изгубљеног мужа, који је у међувремену другу невесту испросио.

Ипак потрча из шуме да би што пре до веселих сватова дошла. Али начини само неколико корака. Опет се тужна врати у шуму. Сетила се да се у таквој хаљини не може да појави на свадби. Била је сва црна и исцепана, и личила би на просјакињу, а не на свадбарку. Ожалошћена, седе испод борића, стави главу у дланове и поче да размишља о својој несрећи. Изненада, на ум јој падоше лешници које је од оних старица добила и сети се њихових савета: «Скрцкај га кад се у невољи нађеш!»

Брзо извади први лешник, који је од Ветрове жене добила, и скрцка га каменом. И гле — из њега, као цвет, изрони лепа свилена хаљина, какву у животу није видела. Она ту хаљину без оклевања обуче и упути се смирена на свадбу.

Кад је тамо стигла, сви су нетремице гледали у њу и сви су настојали да са њом заиграју. Сватови, па и младожења, питали су се ко би могла да буде та наочита гошћа, али је нико није познавао.

У ноћи, кад је весеље било најбучније, утече Хибшикова а да нико није знао где се изгубила.

На други дан свадбе, још од ране зоре, гледали су сватови радознало низ пут неће ли се она наочита гошћа појавити опет. И гле — она се, збиља, појави, а сва је блистала у сребру. Хибшикова је данас још лепшу хаљину обукла, пошто је лешник Месечеве жене скрцкала. Сви играчи похитали су јој у сусрет и почели да је моле за игру. Али је нико није познавао. Касно у ноћи она опет утече, неприметно као што је и дошла.

Трећег дана у зору, скрцка Хибшикова последњи лешник, који је од Сунчеве жене добила. У њему нађе одећу каква се само замислити може. Била је сва златним нитима прошивена, тако да се као право сунце сијала. Сада је Хибшикова била толико лепа да је се сватови нису могли нагледати.

Најзад Пану Хибшику сину у глави. Он препозна своју жену и схвати да је лепша од ма које друге. Потајно се састадоше, договорише и навече утекоше са свадбе. Дуго су путовали до родног дома. Ако досад нису умрли, можете их тамо наћи спокојне и срећне.