Пепељуга

Материал из свободной русской энциклопедии «Традиция»
Перейти к: навигация, поиск

Пепељуга


Автор:
Лужицкая народная








Язык оригинала:
Сербохорватский язык



Били некад отац и мајка који су имали тако лепу кћер да јој се на челу златни месец сијао. али мајка убрзо умре и девојка је сада имала само куму. К њој је често одлазила.

Једнога дана рече кума својој кумици:

— Кумице, иди кући и ишти од оца да ти сребрну хаљину купи.

Девојка оде кући и каже то свом оцу. А отац оде на пазар и купи јој сребрну хаљину.

Девојка се похвали куми, а она је посаветова:

— Кумице, иди кући и ишти сад од оца да ти златну хаљину купи!

Девојка се врати кући и каже то свом оцу. Отац оде на пазар и купи јој златну хаљину.

Девојка весело отрча к својој куми и похвали се. Али кума не би тиме задовољна, и рече:

— Кумице, то није довољно. Иди кући и ишти од оца да ти одећу са драгим камењем купи!

Девојка оде кући и каже то свом оцу. Отац, који је своју кћер волео, оде на пазар и купи јој одећу с драгим камењем.

Девојка опет посети своју куму, али она ни овог пута не би задовољна, па рече:

— Кумице, то свакако није све. Иди кући и замоли оца да ти купи кола, али таква која сама иду и која се не могу голим оком видети, а уз њих и бич. Потом седни у кола и одвези се, јер твоме дому прети велика невоља!

Нешто касније набави отац кола без коњске вуче, која сама иду и која се не могу видети, а набави и бич. Девојка се смести у њих и одвезе се у далеки свет.

После дугог времена стиже у зелену горицу и изађе из кола. Сребрну, златну и дијамантску хаљину сакри заједно с колима у жбуње, па оде пешице даље.

Убрзо угледа диван велики дворац. Тамо се девојка распита да ли им треба служавка. Али јој слуге одговорише да не треба. Господар дворца, који је из прикрајка слушао, умеша се у разговор и рече да му је потребна пепељуга. И девојка као пепељуга доби ту у кухињи намештење.

Прође доста времена. У суседном месту припремали су свадбено весеље које ће три дана трајати. И господара дворца позваше на ову свечаност. Првога дана, када је он већ на свадби био, отрча пепељуга у шуму, свуче своју замазану одећу, а обуче сребрну хаљину, седе у кола и одвезе се на свадбено весеље.

Сви свадбари дивили су се њеној светлој хаљини, а после обеда и њен господар заигра с њом. Потом је све време само с њом играо, а увече се понуди да је до њене куће одвезе. Пепељуга се тада незапажено изгуби са свадбе и оде у шуму. Тамо поново обуче своју напепељену хаљину и врати се на своје место у кухињи.

Другога дана спремао се господар дворца да опет оде на свадбу. Пошто није могао да навуче нове чизме, позва пепељугу да му помогне. Али она је била веома неспретна. Због тога се господар разљути и удари је изувачем. Потом оде на весеље.

Пепељуга опет отрча у шуму. Тамо свуче своју запрљану хаљину, а обуче златну, седе у кола и одвезе се на свадбу. Сви су се гости дивили њеној блештавој одећи, а после обеда заигра и њен господар с њом. Златани месец на девојчином челу осветљавао је целу дворану и господар дворца примети да му се та девојка све више допада:

Најзад је упита:

— Девојко, одакле си?

Али она му ништа не одговори, већ својим колима поново утече у шуму, где пресвуче златну, а обуче стару хаљину.

Трећег дана оде господар дворца на завршно весеље. Пепељуга пак отрча у шуму, свуче прљаву одећу, а обуче хаљину с драгим камењем. И опет се нађе на свадбеном весељу, и опет је њен господар играо с њом, трудећи се да сазна чија је и одакле је. Напослетку му пепељуга одговори:

— Ја сам из оног краја где људи изувачем бију!

Господар се наједном уозбиљи и рече:

— Па ја сам баш вечерас изувачем своју пепељугу лупио!

Пепељуга не рече ништа. А он јој сребрни прстен на прст навуче и ухвати за руку. Опет се понуди да је до куће одвезе, али она се отрже, дотрча до својих кола, па седе у њих и врати се у шуму.

Другог дана у зору замоли пепељуга куварицу да јој дозволи да господару дворца јутарњу чорбу зготови. Али куварица је одби и рече:

— Ти си тако прљава да би нешто са тебе могло у чорбу упасти. А после би нашег господара желудац заболео.

Али, како је пепељуга упорно молила, куварица јој то на крају дозволи. Кад јутарња чорба би готова, надроби пепељуга хлеб, стави га у зделу, а заједно с њим и сребрни прстен који је од господара добила. Кусајући, примети господар на дну зделе прстен. Он дозва куварицу и упита је:

— Ко је данас за мене чорбу кувао?

Куварица се уплаши и одговори:

— Пепељуга ме је тако упорно молила, па сам јој дозволила да вам зготови јутарњу чорбу.

— Иди по пепељугу! — узвикну господар.

Пепељуга се појави, уђе у собу у својој замазаној одећи и главе завијене до преко чела. Господар је помно у њу гледао. Онда јој заповеди да мараму одвеже. Она одвеза мараму, а златни месец са њеног чела обасја целу собу. Девојка одбаци и пепељаву хаљину, а сад је пред господаром стајала у блиставој хаљини с драгим камењем. Господар препозна девојку с којом је играо на свадбеном весељу и веома се обрадова.

Убрзо, он пепељугу за жену узе.