Побеђена Сунчаница

Материал из свободной русской энциклопедии «Традиция»
Перейти к: навигация, поиск

Побеђена Сунчаница


Автор:
Лужицкая народная








Язык оригинала:
Сербохорватский язык



Једном је жела девојка у пољу лан и, како се била занела послом, није чула да са оближње сеоске цркве подне звони. Подигла она главу и види — крај ње стоји Сунчаница. У руци јој срп којим главе одсеца. Скочи девојка на ноге, дограби свој срп и повиче:

— Ја се тебе не бојим!

А Сунчаница се зачуди и упита:

— Зар се Сунчанице не бојиш?

Девојка јој одговори:

— Никог се ја не бојим!

Тада јој Сунчаница с осмехом рече:

— Ти ми се допадаш!

— А ти мени не — дочека је спремним одговором девојка. — Али кад тако кажеш, одбаци свој срп, па да видимо, докажи!

Сложи се Сунчаница, баци свој срп у траву и рече:

— Ето! Само чуј, ја ћу ти живот подарити ако ми цео један час само о лану приповедаш и ни о чему другом!

Девојка се насмеја:

— Па то није тако тешко!

А Сунчаница одговори:

— Прво скочи па онда кажи хоп!

Девојка у себи помисли: «Па добро, ако будем сваку реч отезала, проћи ће час.» И она поче да приповеда:

— Ду-у-го, ду-у-го сам ја лан на по-о-љу жела..

Седи девојка, причу испреда, како сељак дрља своје поље, како га равна, како само најбоље зрно за сетву одабира, како потом девојке зрно по зрно у земљу стављају. Приповеда, а сунце на небу иде, одмиче. Тако нису ни приметиле кад је један час прошао. Сунчаница се одједном узнемири, погледа на небо и виде — подне је одавно прошло.

— Имаш среће, победила си ме — рече она девојци.

То изусти и ишчезну као да је никад није ни било. Од тога времена више је нико није видео.