Текст:Поново нађена невеста
Био негда сиромашни сељак који је имао много дугова. Повериоци су га прогањали и ни дана га нису остављали на миру. Кад више никаквих изгледа није имао, сељак купи уже и оде у шуму да се обеси. Али тмо се изненада појави човечуљак у зеленој одећи и рече:
— Даћу ти грумен злата, ако ми обећаш прворођеног у свом дому. За шеснаест година ћу поново доћи на ово исто место.
Сељак у томе није видео никакво зло. Штавише, радовао се што ће моћи да исплати све дугове. Зато се с човеком погоди, доби грумен злата и врати се кући.
Али не прође ни пола године, а њему се роди дечак. Он израсте у веома лепог и мудрог момка. Зато га отац посла на високу школу. Уто и шеснаест година прође.
Колико су се отац и мајка радовали напредовању свог сина, толико су и туговали очекујући дан растанка. Једном се дечак охрабри и запита свог оца зашто је тако тужан. Отац му на то одговори:
— Ох, кад бих те могао тога поштедети! Ја сам те, у ствари, пре него што си се родио, обећао човечуљку, а ево је дошла и година када мораш отићи од нас.
И исприча сину како се све то догодило. Син се испрва јако уплаши, али се потом сети свог мајстора, који му је свакад добре савете давао. Зато оде к њему и све му исприповеди. Мајстор је мало размишљао, а онда га посаветова:
— Када у шуму, на оно одређено место пођеш, понеси са собом сточић. На сточић стави балон вина. Затим, кад неко наиђе, реци: «Ко с добром намером иде, нека приђе и мог се вина напије, а ко зле намере има, нек пролази!»
Момак поступи по савету свог мајстора. Одређеног дана узе сточић и балон вина па обоје стави на договорено место. Није дуго потрајало, кад наиђе цео пук војске. Војници још издалека повикаше: «Склони се с пута, склони се с пута!» Он се, пак, не уплаши и рече:
— Ко с добром намером иде, нек приђе и мог се вина напије, а ко зле намере има, нек пролази!
А војници прођоше. За њима наиђе други, а потом и трећи пук војске, и, мада су на њега непрестано викали: «Склон' се с пута, несрећниче!» младић се није уплашио, већ је и даље понављао своју реченицу. И сви прођоше.
Уто наиђоше покривена кола, са црним коњима. Младић изрече своју реченицу:
— Ко с добром намером иде, нека приђе и мог се вина напије, а ко зле намере има, нек пролази!
А кола одоше даље. Потом наиђоше покривена кола, са мрким коњима, која такође не застадоше. Напослетку стигоше и покривена кола, која су вукла два коња зеленка. На младићеву реченицу кола се зауставише, врата на њима отворише и из кола изађе прелепа девојка. Она приђе, љубазно оздрави младића и наши се његовог вина. Потом га узе за руку и уведе у кола.
После су јездили дуго и дуго, преко гора и долина, док нису дојездили до лепог града. Али пред градским вратима лежао је велики огњени змај с дванаест глава. Страшно је сиктао и из својих чељусти избљувао ватру.
Девојка задрхта и замоли младића:
— Узми свој мач и убиј огњеног змаја. Ако ти то пође од руке, постаћемо вереници.
Младић истрже свој мач и нападе змаја. Дуго се борио, све док му није све главе одрубио. Потом су радосно ушли у град. А неколико дана касније прослави младић са својом веома лепом девојком веридбу.
Али не прође дуго, и младић поче да жуди за својим домом. Горео је од жеље да својим родитељима исприча шта се са њиме догодило и да им своју лепу вереницу представи. Најзад се обоје укрцаше у покривена кола и одвезоше пут његовог завичаја. Било је вече кад су стигли. Али отац и мајка не препознаше свог сина, јер је сада био велики господин. Син их замоли за конак. Отац одговори:
— Можете код нас да преноћите, али кревета немамо. Мораћете спавати на слами.
Њима то није сметало. Кад полегаше, млада скиде с прста сој златан прсте, даде га момку и рече:
— Ове ноћи не смеш на мене помислити. Ако на мене помислиш, изгубићеш ме.
Али усред ноћи младић се пробуди, јер је на тврдом лежају спавао. При том помисли на своју жену, како то да тврдо спава на тако неудобној постељи. Потом поново усни.
Када се у рану зору пробудио, младе више нигде није било. Крај њене постеље нађе гвоздене ципеле и листић на којем је писало: «Док ове ципеле не подереш, нећеш ме пронаћи!»
На то младић оде тужан к својим родитељима, који га на светлости дана препознаше. Нашироко и надугачко им је морао приповедати шта је у међувремену доживео. Али мада су се његови родитељи силно радовали што им се син вратио кући, он ипак не остаде с њима. После неколико дана купи себи коња и кола и оде да тражи своју невесту.
Путовао је и по ноћи и по дану, све док није благо потрошио. Тада прода једног од својих коња. Сада је без одмора и даље по пространој земљи јездио. Нешто касније морао је продати и другога коња, а са њиме и кола, али од трагања није одустајао, иако још ништа о својој изабраници није сазнао.
Оставши без кола и коња, сада је пешачио у тешким железним ципелама. Убрзо залута у великој пустари. Тамо изненада набаса на медведа и мајмуна, који су се око некаквог огртача и некаквог седла отимали и тукли. Зачуђен младић им приђе ближе и запита због чега се тако крве.
— Ех — одговори му медвед — то није обичан огртач! Ко се њиме огрне, постаје невидљив. А и то седло је необично. Ко га уседне и изрекне «хоп-хоп», за тренутак ће превалити много миља у коме год правцу хоће.
Најзад медвед и мајмун замолиће њега да им у овом спору буде судија. Младић се упути са њима на брдо. Тамо узе велики камен, скотрља га с брда и рече:
— Ко први овај камен ухвати, њему ће припасти огртач и седло!
Медвед и мајмун потекоше за каменом, али камен паде у језеро и ниједан га не дохвати. Зато он огрну огртач, уседе у седло, повика «хоп-хоп» и, као ветром понесен, полете у даљину.
Убрзо стиже једног пустињака који је имао шест стотина година. Младић га упита: — Како ћу стићи у град Дреиберлин? И објасни му да се тако зове град његове невесте.
Али пустињак заврте главом и одговори:
— За тај град нисам никада чуо. Али можда ће мој брат, који је дванаест стотина година стар, нешто знати о њему.
Младић се захвали и одјаха на свом чаробном седлу даље. Кад наиђе на пустињаковог брата, запита га: — Како ћу наћи град Дреиберлин?
Пустињак се замисли, али одмах потом заврте главом и рече:
— За тај град никада нисам чуо. Али можда ће за њега знати мој брат, господар свих ветрова, који има осамнаест стотина година.
И он му показа пут. Младић се срдачно захвали и уседе опет своје чаробно седло. Али овога пута морао је неколико часова да јаше пре него што је стигао до господара ветрова. Али ни он за тај град није знао. Ипак га посаветова:
— Сачекај часак да се ветрови кући врате. Можда ће они знати нешто.
Младић сачека. Први стиже Вихор, који је јако шумео, али ништа није знао. Потом долете Ветрић, који је оштро фијукао. Он је знао за град Дреиберлин. На то му каза господар ветрова:
— Одведи мог младића у Дреиберлин!
А Ветрић упита младића:
— А можеш ли ти тако брзо трчати за мном?
Младић уседе своје чаробно седло и стиже много пре ветра на одређено место. Још издалека зачу у дворцу свирку и веселе повике. А када оде у дворац и запита слуге какво је то весеље, сазна од њих да млада господарица данас прославља своју свадбу.
Младић огрну свој чаробни огртач и залупа на врата свечане дворане. Отац младе господарице устаде од стола и изађе напоље, али не угледа никог. И дуги пут залупа младић на врата свечане дворане. Устаде младожења, изабраник младе господарице, отвори врата, али ни он не угледа никог. И трећи пут залупа младић на врата свечане дворане. Сада млада господарица устаде од стола и изађе напоље. Тада младић одбаци огртач који га је чинио невидљивим. Она га одмах препозна и с великом радошћу загрли. Потом га замоли да се на часак негде склони. Онда она оде, позва оца у другу собу и исприча му шта јој се напољу догодило.
После тога отац уђе поново у свечану дворану и објави гостима да се вратио вереник његове кћери. Због тога се нови младожења морао повући и младићу уступити своје место. Младић тада са својом лепом изабраницом прослави велику и веселу свадбу.