Текст:Правда увек правда остаје
Био једном ловац који је имао јединца сина. Син је од оца учио ловачке вештине. Када се време ловачке обуке завршило, прохте се младићу да оде у свет, не би ли још штогод научио и мало од белог света видео. Отац се не успротиви: купи му нову одећу и даде му нешто новца за пут.
Тумарајући по земљи, стиже младић до невелике крчме на друму. У крчми је већ седео један гост. Млади ловац му се одмах придружи. Пошто су се упознали и многе згоде и незгоде једно другоме исприповедали, поменуше узгред и истину и правду. Странчево мишљење било је да правде на свету нема и да се новцем свака неправда у правду може преобратити. А млади ловац је тврдио да правда век правда остаје. Нису се могли сложити. Напослетку предложи странац да се опкладе у три стотине талира. Али младић није имао толико новца, па уместо талира заложи своју главу. Договоре се да одмах пођу и од три суца одговор затраже.
Већ другог дана обрате се они у граду првоме суцу с питањем ко је у праву. Судац им одговори да је новцем могуће неправду у правду преиначити. Од овог продуже даље, к другоме суцу, али и он је био истог мишљења. На крају пронађу и трећег суца, који им, такође, потврди да се новцем може неправда у правду преобратити. После тога, када су се поново нашли за крчмарским столом, упита странац младића:
— Но, шта сад, мислиш? Јеси ли се најзад уверио да се од грубе неправде може правда направити?
Ловац одговори:
— Када суци тврде, морам веровати. Али у главу ми то, збиља, не иде!
Тако је млади ловац изгубио опкладу. Странац му хтеде оставити главу за три стотине талира, али толико новаца овај није имао. Док су се око тога објашњавали, приђе им један од присутних гостију. Чувши о чему ова двојица расправљају, приговори им да се у клађењу мора остати при ономе како је уговорено: ловац је своју главу заложио и изгубио, сада је мора дати. Али странац то нипошто није хтео. Како га је непознати гост упорно хушкао, он одузе младићу само очни вид, а главу му остави и при том рече:
— Ако ти се вид поврати, тада ћу и ја поверовати да на свету правда увек правда остаје.
Сада је млади ловац био потпуно слеп. Иако је вече одмакло, њему се није остајало у тој крчми, где су га тако ништавним и беспомоћним начинили. Зато замоли крчмара да га изведе на пут који води у град. Али, и крчмар је био неваљалац. Он одведе младића на пут за вешала и ту остави. Ловац је немоћно тапкао по зељи и убрзо није више знао куда би. А пошто је био болан и обесхрабрен, леже ту где се затекао. У себи је гајио наду да ће, кад јутро осване, неко ипак наићи и извести га на прави пут. Са удаљеног торња откуцавало је једанаест часова.
Не потраја дуго, кад нешто запуцкета у његовој близини. Мало затим зачу ловац и бат корака, а нешто касније и разговор. То су били духови који су се ту с времена на време састајали. Стајали су недалеко од њега, тако да је могао да разабере сваку њихову реч.
— Овде смо се и прошле године у исти дан састали и расправљали о неделима које смо починили — шапутали су духови. — Зато, нека и данас свако од нас изнесе свој најуспешнији посао у протеклој години.
— Ја сам — поче први — становницима града Рамула воду одузео а да они ни до дана данашњег нису открили шта је то што је учинило да им врело пресахне.
— А шта је то, у ствари? — упита други.
— Ја сам велику крастачу на врело ставио. Ако жабу одстране, вода ће извирати као и пре.
На то ће други:
— Ја сам у Сараговину принцезу зачарао да јој ишчили лепота и да постане сама кост и кожа. Но њој би се могло помоћи, кад би неко извукао сребрни клинац забоден у зид више њене постеље.
— А ја сам данас једног човека толико наговарао, све док овај није одузео очни вид некаквом ловцу, који се кладио, главу заложио и изгубио. Али, и њему би се могло помоћи, кад би му неко очи умио водом која ту, недалеко од нас, из малог извора истиче.
Тако се хвалио трећи дух. Али убрзо изби поноћ и духови се изгубише.
Млади ловац је добро упамтио све што је ту чуо. Највише га је обрадовало сазнање да свој вид може повратити. Сутрадан рано зачу он да кола мимо њега пролазе. Дозва возача и запита га за онај извор, али возач о извору ништа није знао, па продужи даље. И сви други који су после њега пролазили истим путем и које је ловац за извор питао, нису умели да одговоре. Тако је седео све до подне и већ почео да се колеба обузет сумњом. На крају прође туда и некаква старица. Она је за извор знала и поможе слепоме ловцу да до њега дође. Младић накваси своје очи водом. Намах све сину и постаде јасно, што је значило да му се вид повратио.
Сада запита људе за град Рамул и запути се тамо. Када стиже у то место, понуди се мештанима да им пронађе изгубљену воду. Али житељи Рамула су само вртели главом, говорећи:
— До прошлог месеца био је много људи који су то покушавали, али ништа нису постигли. Ми смо свима доста новаца давали, а када смо видели да је све узалуд, дигли смо руке од трагања.
Ловац им одговори да новац не тражи, већ само жели да помогне унесрећеном становништву. Тада му они дозволише да покуша. Ловац поручи радницима да копају на месту где је некад вода извирала натапајући околне њиве. Када су копајући дошли до самог врела, ловац распусти људе, а сам настави даље да копа. И гле — на некадашњем врелу стоји жаба крастача, велика и дебела као ћуп. Он је одгурну, а вода шикну и потече у њиве. За кратко време били су сви студенци у граду пуни воде. Мештани потом припремише богату гозбу у његову час и ловца богато наградише.
После неколико дана отпутова ловац у Сарагавин. Тамо сазна да је принцеза још јако болесна и да јој ниједан лекар не може помоћи. Краљ је изјавио да ће своју кћер дати за жену ономе ко је буде излечио.
Ловац себи купи раскошну одећу и оде у двор. Тамо се представи као странац који је из туђине запуцао да излечи оболелу принцезу. Краљ му одговори да нема више ни трунке наде, али да ће још једном и са њим покушати. Ловац на то рече да иде у град по лекове, али да ће се одмах вратити. Он се у граду накупова разних слаткиша, па се врати принцези. Даде јој то као лек и поче пажљиво да разгледа зид више њене главе, тражећи сребрни клинац.
Сутрадан рано био је опет код принцезе, којој је поново дао мало слаткиша. Али сада је прстима захватио сребрни клинац и вукао га док се није расклимао. Од тога се принцеза осети много боље.
Трећега дана посети ловац још једном принцезу и, док је она његове «лекове» узимала, зграби сребрни клинац, сасвим га извуче из дувара и стрпа у џеп. Већ у подне принцеза је била потпуно здрава и тражила да једе.
У част своје опорављене кћери и ловца, њеног заручника, краљ приреди велику гозбу. На гозби уговоре да убрзо и свадбу објаве. Али ловац замоли краља да га пре свадбе пусти кући, јер се свог дома зажелео. Краљ на то пристаде.
Када се од куће поново враћао својој заручници принцези, заноћи ловац у оној крчми на друму где су му вид одузели. Тамо опет затече странца с којим се био кладио. У разговору с њим, исприповеда он све шта је доживео и, на крају, упита странца верује ли сада да правда увек правда остаје. Странац се веома зачуди и рече да сад у то верује.
После тога се у двору прослављало венчање краљеве кћери.
Али странац у крчми није више имао мира. Он је свом познанику ловцу завидео на срећи и стално се питао зар је могуће да један слепац такво богатство стекне. Најзад се реши да оде под она вешала и да у заседи вреба. Можда ће се догодити да се и њему каква тајна открије, па да се тако и сам неком принцезом ожени.
Кад мину година, оде странац под вешала и тамо леже. Са удаљеног торња откуцавало је једанаест часова. После тога не потраја дуго, и у близини нешто запуцкета. Један дух је већ стигао на зборно место, за њиме дође други, а нешто касније и трећи. Одмах заподенуше разговор, и уто један рече:
— Не знам како се то догодило, али неко је за време нашег прошлогодишњег састанка овде био, прислушкивао, и све оно о чему смо разговарали искористио да би нам послове покварио. Зато, пре него што почнемо говорити о својим неделима, проверимо да нас опет ко не прислушкује.
На то духови скочише и претражише целу околину губилишта. Пронађоше странца и растргоше га.
А ловац је са својом принцезом био срећан. Када му таст умре, постаде и краљ, и целог живота се бринуо о томе да у његовом краљевству правда увек правда остане.