Текст:Вода живота
Био у једној земљи стари краљ који је имао три сина. Једном краљ оболи. Ниједан од лекара које су позвали није умео рећи каква је то болест и ниједан јој лека није знао. Тада помисли краљ да неће још дуго живети, па дозва своје синове к себи. Он им саопшти да ће брзо умрети и опомену их да се слажу и подносе када после његове смрти завладају земљом.
После тога ожалошћени синови изађоше у врт. Тамо се, неочекивано, иза једног грма појави мали, седи, брадати старац, који их запита:
— Зашто сте тако тужни?
Најстарији син одговори:
— Наш отац је веома болестан и ниједан му лекар не може помоћи. Он ће сигурно брзо умрети.
— Лекари не могу помоћи вашем оцу, али он ће свакако оздравити од лека за који вам ја будем казао — рече старчић.
Синови се изненадише и запиташе какво је то средство, а мали човек им одговори:
— То је вода живота. Један од вас мора поћи по њу. Пут ће већ некако пронаћи.
После тих речи изгуби се брадати старац, исто тако изненадно како се појавио.
Најстарији син оде одмах к оцу и саопшти му то. Затим рече да ће одјахати по воду живота. Отац се с тим сложи. Најстарији син се са родитељима и браћом опрости и одјаха.
Задржавши се прилично дуго на путу, стиже најзад у велику шуму и у њој на раскршће. На раскршћу је стајао мали, брадати старац, који га упита:
— Куда јашеш, млади краљевићу?
Краљевић му надмено одврати:
— Шта је тебе брига, кад ми ионако не можеш помоћи!
И продужи даље. Али, што је даље ишао, све се више сужавао пут, и, на крају, младић доспе у мрачни кланац, где није било ни пута ни стазе. Тамо се потпуно изгуби.
Кад се најстарији син не врати, пође средњи на пут. Али и њему се исто то догоди, те залута у тамном бездану.
Код куће су узалуд чекали на најстаријег и средњег сина. Онда најмлађи син замоли краља за дозволу да по воду живота он одјаше. Краљ му то тешка срца одобри.
Он дојаха у ону шуму и на велико раскршће. Тамо угледа малог, брадатог старца где седи. Он му приђе, а човек га упита:
— Куда јашеш, млади краљевићу?
— Јашем по воду живота, да бих свога оца од смрти избавио — одговори краљевић.
— Кад си тако срдачан, сигурно ћеш је пронаћи — рече човек. — Јаши тим путем! Убрзо ћеш стићи до великог дворца. Али дворац и сви његови житељи зачарани су. Двор чувају два лава. Сваком лаву гурни полутку хлеба у ждрело, па ће се умирити и пропустити те да прођеш. У двору ћеш наћи зачарану принцезу. Она ће ти објаснити шта ваља даље да чиниш. Али, пази: у двору можеш остати само до дванаест часова, задржиш ли се дуже, бићеш изгубљен.
И старац предаде краљевићу гвоздени штапић којим ће градска врата развалити, а даде му и векну хлеба за лавове. Пошто је краљевић још мало јахао, угледа пред собом зачарани град. Он се брзо приближи. Али врата су била затворена.
Краљевић извуче гвоздени штапић и удари њиме о врата, која се шкрипећи отворише. Али одмах насрнуше два велика лава, спремна да скоче на њега. Он убаци сваком по полутку хлеба у ждрело, од чега се лавови умирише и повукоше у страну. Сад је већ био у граду, па скочи с коња и привеза га. Потом уђе у дворац. У првој соби, за столом, седео је човек, који ни речи не изусти. У другој соби затекне принцезу. Он јој приђе и дотаче је. Принцеза га љубазно погледа и рече:
— Ниси дошао у прави час! За годину дана поново дођи!
И она му у поверењу нешто шапну на ухо. Краљевић то упамти, а принцеза му још рече како да до воде живота дође. Он се запути тамо.
Тако стиже и у последњу собу. У јој је стајала већ припремљена постеља. Како је краљевић био од далеког пута јако уморан, леже да се мало одмори. Али он чврсто заспа и доста дуго је тако успаван лежао.
Одједном се прену, скочи и потрча дугачким ходником, који му је принцеза показала. На крају ходника нађе извор воде живота, намах напуни плоску и похита из двора, јер је већ дванаест откуцавало. Напољу скочи на коња и излете кроз врата баш у тренутку када се она са треском затворише и крај репа његовом коњу одрезаше.
Пред вратима је опет стајао онај мали, брадати старац, који му поручи:
— Хитај сада! Још доста треба да урадиш. На своме путу проћи ћеш три краљевства. У првоме ће бити буна, у другоме глад, а у трећем рат. Имаш тај штапић, њим ћеш буну смирити. Даћу ти хлеб који ће се размножити и глад у оном краљевству утолити. А даћу ти и чаробни мач да њиме окончаш рат.
У првом краљевству краљевићу пође за руком да помоћу чаробног штапића угуши буну. На међама другог краљевства поклони свој хлеб сиромашним људима, пошто га је претходно раскомадао. Сваки, пак, комад поново нарасте и хлеба је било доста за цео народ. На крају стиже и у треће краљевство. Тамо се нађе усред велике битке. Он потеже свој чаробни мач, полете као с вихором на непријатеља и протера га из земље.
Одатле, после дугог путовања, дојаха краљевић на велико језеро. Тамо се неочекивано сусрете са својом браћом. Било је то радосно виђење. Он им исприповеди све своје доживљаје, а онда заједно потражише лађаре да их преко воде превезу.
На лађи, најмлађи брат, који је од дугог пута и мучног ратовања био веома уморан, убрзо тврдо заспа. Тада му најстарији брат извуче из торбе плоску са водом живота, па воду преручи у своју плоску, а његову напуни морском водом. Када су стигли на другу обалу, пробуди се најмлађи брат, па сва тројица ступише на земљу. Сада су већ били близу двора, па су нестрпљиво гонили своје коње.
Врата на очевој соби била су отворена. Отац је лежао замишљен, а мајка је изнад постеље плакала, јер су обоје стрепели да им се синови неће вратити. Када су они наишли, сви се веома обрадоваше. Најмлађи син дохвати одмах своју плоску и пружи је оцу да се напије. Али очево стање се не побољша. Од морске воде још теже оболи. Краљевић се бог тога растужи и изађе из собе уплакан. Сада извуче најстарији син плоску са правом водом, даде је оцу и рече:
— Најмлађи је хтео да те отрује, а ја ти доносим прву воду живота.
Отац, који једва испи воду, намах оздрави и устаде из постеље. Гневан на најмлађег сина, рече:
— Хајде да се договоримо како да казнимо најмлађег због неваљалства.
А најстарији син одговори:
— Шта бисмо друго: он мора умрети! Нека га ловац одведе у шуму и тамо убије!
Одмах су наредили да краљевића завежу, а потом га ловац, тако везаног, одведе у шуму. Али он је знао да краљевић има добро срце и реши се да не изврши краљево наређење. Он га ослободи веза и рече:
— Изгуби се брзо, а ја ћу у двору рећи да сам те убио и покопао!
Тужни краљевић је трчао све дубље и дубље у шуму. Дуго је по њој лутао. Најзад натрапа на ону раскрсницу. Тамо је, као да је на њега чекао, опет седео онај седи, брадати старац, који рече:
— Сећаш ли се шта ти је принцеза у зачараном двору шапнула на ухо?
— Сећам се — одговори краљевић.
— Јеси ли о томе својој браћи говорио?
Краљевић размисли и рече:
— Својој браћи сам о свему приповедао, али им нисам рекао да ми је принцеза оног дана шапнула на ухо да ће изградити златан пут и да ће њен слуга само оног пустити у двор ко по томе златном путу буде дојахао.
Када то чу, мали брадати човек поручи краљевићу:
— Добро је. А сада граби, јер је прави час! Мораш тамо стићи пре твоје браће.
Краљевић одмах пође у зачарани град. Али испред њега је већ ишао његов старији брат и већ је био близу двора, када угледа златни пут. Старији брат помисли у себи: «Најмлађи нам о овоме путу није ништа говорио. Сасвим је извесно да се по њему не сме јахати.» И настави старом стазом. Али, када дође пред градске вратнице, виде да су затворене. Иако је дуго лупао и дозивао, нико му врата не отвори. И ништа му не преостаде, него да се врати.
Иза њега грабио је и други брат. Али и њему се исто догоди.
Најзад пристиже и најмлађи брат. Када златни пут угледа, он храбро ступи на њега и стиже пред дворска врата. Још се није ни примакао, а врата се широм отворише и из двора изађе лепа принцеза, која му пође у сусрет. Иако је био у запрљаном оделу, она га препозна и с великом радошћу дочека. Већ сутрадан у двору се прослављала велика свадба. Краљевић сада постаде господар велике земље.
На неколико месеци касније, предложи принцеза:
— Хоћеш ли да посетимо твоје родитеље? Они ће се свакако радовати када те опет угледају и дознају да ниси мртав. А браћа ће се постидети.
Краљевић је то једва чекао. С много кочија напуњених даровима одјездише у земљу старога краља. Отац и мајка се веома обрадоваше што им је син жив и што је тако велико краљевство стекао. У тој радости заборавише на зло које се збило.