Текст:Кадија и сир
Кадија у Босни позове Бошњака рају, да дође пред њега на суд.
Раја био кнез у селу, име му Матко. Полазећи у град пред кадију, рече својој жени:
— Пред кадију се не иде празном руком; зато, жено, гледај да не одем с празном торбом.
Жена на то:
— Па шта мислиш да би добро било понијети кадији?
— Имаш ли врчић масла?
— Немам пуна врчића, него начет — рече жена.
— Начет се не носи кадији. Турчин је горопадан.
— Има лијепа и добра сира, сува и свјежа, лак понеси му два-три сирца — вели жена.
— Дај донеси сирце — муж ће на то, а жена донесе сувих и свјежих по неколико сираца. Муж изберезакадију највеће и најљепше суве сирце, да спреми у торбу а жена му препоручује свјеже хвалећи како су масни и добри, па је боље да понесе свјеже. Муж послуша жену и оде у град пред кадију. Дошавши онамо, поклони се пред кадијом, поклекне, извади из торбе три сирца завијена у чист ручник и стави пред кадију.
— Шта ти је то, рајо? — пита кадија.
— Ето, честити кадија, послала ти моја домаћица јабуку. Зазор би био и срамота да дођем пред тебе празних руку.
Кадија одложи чибук из руке, лати ручник, развије сирце, и кад види шта је, разљути се на рају што му је донио тако лош пешкеш, пак сирац баци и тресне раји о главу и отјера га испред себе.
Враћајући се дома из града од кадије, рече супутницима:
— Браћо, свеђер је добро покадшто и жену послушати; да бијах понио кадији, као што сам хтио, суве сирце, пукла би ми од њих глава и очи искочиле.